Isihazam je zasnovan na opitnoj veri, po kojoj pravi i puni život čoveka i sveta počinje kroz njihov susret i uzajamno prožimanje sa večnim Božanskim silama i energijama, preko kojih se Bog otkriva i daruje svetu, ostajući po suštini nepristupan. Po glavnim nosiocima Isihazma, Prosveta je utemeljena ne na truležnoj svetlosti uma niti na verovatnoći prirodnog saznanja, nego na večnoj Tavorskoj svetlosti, koja blagodatno proširuje i obesmrćuje razum i prirodu, i preobražava ih da vide ono što sami za sebe ne bi bili u stanju da vide. Nastao iz sukoba Sv. Grigorija Palame sa kalabrijskim filosofom Varlaamom ovaj pokret veoma širokog duhovno socijalnog zamaha odražava se u ovo vreme na celokupnu društvenu, duhovnu i kulturnu stvarnost pravoslavnih naroda.
Mitropolit Amfilohije: Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića (2)
Tome je osobito doprineo i fakat da su u drugoj polovini XIV veka glavne položaje u Crkvama pravoslavnog Istoka zauzeli patrijarsi isihasti: u Carigradu patrijarh Filotej, u Bugarskoj Jeftimije, u Srbiji patrijarh Jefrem, u Rusiji mitropolit Kiprijan. Ovaj pokret je dopro i do Rumunije preko monaha Nikodima Tismanskog. U Srbiji je ovaj pokret u prisnoj vezi sa brojnim monasima zvanim Sinaitima koji su osnovali nove duhovne centre i zadahnuli novim preporoditeljskim duhom Lazarevićku Srbiju.
Iz isihastičke duhovne atmosfere nastala je i ona Kosovska maksima stavljena narodnim pesnikom u usta Sv. velikomučeniku Lazaru Kosovskom: „3emaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Blagodareći toj i takvoj atmosferi mogla je i Kosovska tragedija da dobije u pokosovskim spisima hristološki smisao. U tim spisima centar života nacije postaje Nebesko carstvo, mučenička smrt Cara Lazara se tumači i dovodi u vezu po smislu sa Hristovim stradanjem: ona je Hristolika i kao takva preduslov za narodno vaskrsenje, kao što je i Hristovom vaskrsenju prethodilo raspeće i smrt. Ovde je nebesko Hristoliko življenje i mučeništvo postalo merilo istorijskog života pojedinca i društva, njegov unutarnji kvasac i konačni besmrtni cilj. Možda bi se moglo reći da nikada u istoriji Srpskoj eshatološki duh hrišćanstva nije u tolikoj meri, koliko u ovom periodu, bio izvor istorijske vitalnosti, optimizma i stvaralaštva. Nikada ideja Novog Izraila, tj. osećanje naroda kao izabranog naroda Božijeg nije u tolikoj meri bila prisutna kod Srba kao u ovom periodu. Može se reći da je ovaj kratki period pokosovske istorije bio u duhovnom i kulturnom pogledu sinteza i naj zreliji plod celokupne dotadanje Srpske istorije. To se osobito ogleda kako u književnosti tako i u arhitekturi i slikarstvu ovog vremena. Duhovna i kulturna usmerenost ovog vremena ogleda se u žitiju sv. Stefana Visokog. Za njega kaže drevni životopisac da je želeo da „život u celoj zemlji njegovoj bude zaista kao Crkva Božija, a ne kao što žive ostali narodi skotski i protiv prirode“.
Blagodareći tom živom dodiru sa životvornim silama stalno prisutnog Svetosavskog Predanja i objedinjujućem dejstvu Isihazma na sve pravoslavne narode u XIV i XV veku, uspeli su ti narodi, osobito balkanski, da očuvaju i da ne izgube svoj religiozno nacionalni i kulturni identitet i njegove unutarnje kriterije u toku petvekovnog islamskog ropstva i pritiska. Tome je osobito doprinelo bogosluženje i skupljanje naroda po manastirima i hramovima. Jedno je, međutim, imalo dalekosežnih posledica: sve manji broj obrazovanih ljudi doprinosio je postepenom prekidu sa unutarnjim ritmom duhovnih predanja, nemogućnosti njihovog celovitog obrazloženja, i pojavi formalističkog odnosa prema duhovnom i kulturnom nasleđu. Obnova za vreme Makarija Sokolovića bio je poslednji veliki pokušaj da se oživi duhovni i kulturni život Srpskog naroda.
Tako je to trajalo, manje više, sve do kraja XVII i polovine XVIII veka, tj. do vremena velikih Seoba u krajeve Austrougarske. Seobe su dovele do prvog neposrednog dodira sa tzv. novovekovnom kulturom, koja je prouzrokovala krizu istorijskog narodnog bića, ionako osiromašelog. To je izazvalo i duboko previranje iz koga se rodilo, na kraju, ono što nazivamo našom „modernom“ kulturom. Prodorna epoha baroka i prosvećenosti temeljno je potresla, kako s pravom kaže prof. Medaković, i izmenila naše duhovno nasleđe.
Dositej Obradović nije bio prva ni jedina, ali je nesumnjivo bio najznačajnija ličnost izrasla iz tih duhovnih previranja. I ne samo to: on je postao i glavni nosilac novovekovne zapadne kulture, koju je bezrezervno prihvatio, i unosilac njenog duha i sadržaja u našu prosvetu i kulturu, poslednja dva veka.
Pojavi Dositeja već prethodi jedna kriza dotadanjeg jezičkog i kulturnog nasleđa Srpskog naroda. Dolazak ruskih učitelja, uvođenje ruskoslovenskog jezika u bogosluženje, zamenjivanje ikonopisa dotadanjih „bogomaza“, kako su od vremena arsenija IV Šakabente počeli da nazivaju ikonopisce vizantijsko-srpskog stila, kijevskim živopisom, odjek reformi Petra Velikog i njegovog „Duhovnog regulamenta“; uza sve to i potreba prilagođavanja novoj sredini kulturno nadmoćnijoj i razvijenijoj, njen pritisak i odupiranje njenom apsorbujućem dejstvu – sve je to izazivalo potrese i vrenja, koja su formirala, između ostalog i Dositejevu ličnost. Srbi su u to vreme, da bi se zaštitili od prinudne unijatske propagande i germanizacije, tražili pomoć od jednoverne i jednoplemene Rusije. Rusija je, međutim, bila i sama izložena snažnom uticaju dve struje: latinskoj, koja je delovala preko Kijeva, a od vremena Petra Velikog i Teofana Prokopoviča protestantskoj, čiji je uticaj dolazio i širio se preko Petrograda.
Ovaj neposredni susret i sukob, pod novim uslovima i u novim okolnostima, između zapadnog duhovnog i kulturnog nasleđa i duhovnih predanja pravoslavnog istoka, nije ništa novo. To je samo organski produžetak onoga što se i ranije odigravalo između Istoka i Zapada, osobito od XI veka pa naovamo. Razlika je bila samo u tome što je renesansni povratak prirodi i usvajanje helenskih humanističkih načela u odnosu prema stvarnosti i čoveku, doveo do snažnog i nezadrživog pokušaja da se celokupno ustrojstvo društva i svo čovekovo mišljenje i delanje, i konačni ciljevi tog mišljenja i delanja, zasnuju na tim načelima, obučenim u novu čaroliju i ruho. To je i dijalogu hrišćanskog Istoka i Zapada davalo nove oblike i forme, dovodeći do krize same hrišćanske svesti, ili do traženja novih načela i novih opravdanja hrišćanskog Otkrivenja. Upravo ta kriza, izazvana zapadnom novovekovnom kulturom rodila je i Dositeja Obradovića.
Dositejev duhovni razvoj imao je nekoliko glavnih faza. Prva faza traje od rođenja 1740. do njegovog prvog odlaska u Beč 1771; druga od tog šestogodišnjeg boravka u Beču do prelaska u Karađorđevu Srbiju 1807; treća i poslednja je faza njegovog boravka i rada u Srbiji koja se završava njegovom smrću 1811. Dokazano je da je Dositej još u hopovskom periodu svog života došao pod uticaj reformi Petra Velikog, preko čitanja Duhovnog regulamenta. Taj period karakterišu njegovi detinjasti pokušaji da na silu postane „svetac“ (koji su imali ni malo detinjaste posledice), kao i njegova žeđ za širim obrazovanjem. Duhovno nezrela manastirska sredina uspela je da mu ogadi i da ga jednom za svagda otuđi od izuzetno bogatog vizantijsko slovenskog duhovnog i kulturnog predanja i da ga baci u naručje novovekovne kulture i ideja prosvećenosti njegovog vremena. To se upravo desilo u vreme drugog perioda njegovog života kada su zaista „žitija, lavsaik i otačnik“ izgubili za njega „sve poštenje“, a „učenje i latinski jezik“ postali njegovo glavno nadahnuće. Njegova reakcija na hopovski život doprinela je da on željan, kako sam kaže akademija, nauke, knjiga i znanja, na putu za Smirnu provede oko pola godine u manastiru Hilandaru, i ne primeti tamo ni jednu knjigu, od hiljada knjiga i rukopisa, koje su tamo postojale. Njegova upornost „svetinjačenja“ dobila je novo usmerenje, ne izgubivši u snazi, usmerenje koga će se on držati do kraja života. U tom pogledu on se uopšte nije menjao: Samouverenost i naivno ubeđenje da sam sobom može postati „svetac“ i savršen čovek, ostali su do kraja osnovna crta njegovog karaktera. Prvo škola Jeroteja Dendrina, a potom ideje terezijanstva i jozefinstva, kao i njegove studije u Haleu i stranstvovanja po Evropi, učinile su da je Dositej ne samo primio nego i postao propovednik nauke i ideja prosvećenosti svoga doba, i to sa žarom religioznog reformatora i izuzetnim darom književnika i pedagoga.
Šta je srž i koji su osnovni stavovi „prosveštenija“ kojim je Dositej hteo da prosveti i vaspita svoj narod?
Odavno je zapaženo da se kod Dositeja ne može naći skoro nijedna nova ili originalna ideja. Samo je način na koji je on izlagao i širio evropsku prosvećenost tipično Dositejevski. Nadahnut idejama terezijanstva i jozefinizma, potpomognut izuzetnim darom uprošćavanja ideja, upotrebom narodnog jezika, lakoćom stila, prefinjenom ironijom i humorom, koji se na momente graniči demagogijom, on je uspeo da mnogima veoma starim shvatanjima, kojima je samo vreme pogodovalo, dade čar novine i otkrivenja i da, istovremeno, mnoga izuzetno važna predanja svoga naroda učini u očima svojih čitalaca smešnim i besmislenim.
Nastaviće se…
