Tražiti Istinu u prirodi i kroz prirodu, za Svetog Savu znači – tražiti je u jednom samo delu samog sebe, i to u nesavršenijem delu. Da su bila dovoljna „nebesa“ za poznavanje Istine, onda ne bi, kaže Sveti Sava u istoj svojoj Besedi, „premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, priklonio nebesa i sišao na zemlju.“ Pred Istinom se, po Svetom Savi priklanjaju razum i nebesa, da bi je primili i da bi se sreli sa Njom. Jednom rečju, ono čega se drži sveti Sava i što propoveda, i na čemu utemeljuje, po ugledu na proroke, apostole i mučenike, prosvećenje svog i svakog drugog naroda, nije ni um ni razum, ni srce, ni savest, ni priroda, ni svi svetovi znani i neznani.
Sve bi to bilo malo za čovekovo dostojanstvo i premalo za nastanjenje neobuhvatne istine o večnosti i vremenu, o materiji i duhu, o Bogu i čoveku. Temelj koji on postavlja svemu postojećem jeste ovaploćeni Logos Božiji i prava vera u Njega. Veru on ne shvata kao psihološko uverenje ili ideološko ubeđenje; ona postoji jer je prisutan Onaj u koga se veruje. Kroz Njega ona postaje ono što Erih From u naše vreme naziva – stanje bića, stanje nastalo iz živog susreta i dodira dve ličnosti: Boga i čoveka. Bolje rečeno: nastalo i utemeljeno na nerazorivom jedinstvu Boga i čoveka u ovaploćenom Bogu Logosu, koji je, kako blagovesti Sveti Sava: „dobrotom svojom sve priveo iz nebića u biće“, i „koji je u poslednje vreme radi našeg spasenja sišao s nebesa i ušao u utrobu Djeve.“
Veoma je bedno i malo i čoveka nedostojno, da njegovo saznanje doseže samo dok dopire njegov ograničeni razum, još je nedostojnije da njegova mera bude priroda, sama po sebi. Istina zasnovana na nečem što je po svojoj prirodi stalno drugo, zato što je promenljivo, i zato što je, uzeto samo za sebe, u svojoj bitijnoj stvarnosti, iznutra, uslovljeno nebićem i truležnošću, pretvara se stalno u ne – istu, što znači – neistinu. Zato Sveti Sava postavlja večno isti temelj znanja i razuma, tvrdeći zajedno sa Apostolom: „Temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi Duh Sveti, preko svetih Apostola i bogonosnih Otaca…“ Dodajući tome vrlinu kao večno svojstvo i silu Istine, Hrista, i zahtevajući da nam treba imati oboje, tj. veru i vrlinu, istinu i delo, „da savršeni bude čovek Božiji“, on postavlja, ne samo temelj, nego i kraj čovekovog usavršavanja: beskraj. Jer je beskrajna vrlina, koja je mera čovekovog dela. Zasnovano na tom temelju Svetosavsko predanje ne poriče razum, niti odriče prosvećenost. Ali ono ima svoj sveobuhvatni „razum“ i svoje sveprožimajuće prosvećenje: razum, prosvećenje svetog Krštenja. Krštenje znači otkrivanje i javljanje Boga kao trojične Svetlosti i Prosvećenja, znači takođe i otkrivanje i početak ostvarivanja pravog smisla čoveka i tvari („osveti mene i vode Spase“).
Mitropolit Amfilohije: Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića (1)
„Razum“ svetog Krštenja, tj. Prosvećenja, kako se ono naziva u srbuljskim prevodima i grčkom originalu, koga treba čuvati po svetom Savi i njegovom Predanju kao zenicu oka, otkriva čovekovom razumu njegov koren, meru i smisao, prosvećujući ga; otkriva i slovesni smisao prirode i uzvodi je njenom bogodanom cilju.“ Taj razum niti je samo Božiji niti je samo čovečiji: on je svetotrojičan i bogočovečan, tj. skriva u sebi tajnu trojičnog Boga i bogočovečnog čoveka i otkriva je sobom. Svetlost koju on daje, otkriva pravu svetlost čovekovog uma i svetlost prirode, služeći im kao temelj, merilo i – Punoća. Ono što je konačno i nesavršeno, nikada ne može biti merilo i kriterij onoga što je beskonačno i svesavršeno. Da bi otkrilo sebe i svoj smisao, i da bi se susrelo sa Večnim, mora primiti Večnog u sebe. Nema istinitog prosvećenja bez poznavanja večne istine svega postojećeg, a večne istine sveta i čoveka nema i ne može je biti bez njihovog oslobođenja od truležnosti i smrti. A svega toga nema i ne može biti bez ovaploćenog i vaskrslog Bogočoveka Hrista. Sve što se Njime, Bogočovekom, prosveti i osveti, sve što bude prožeto nadsuštastvenom energijom Oca, Sina i Svetoga Duha postaje „zajedničar Njegove dobre volje i saučesnik Njegove besmrtnosti.“ Time sve ono što primi Njega, ostvaruje svoj smisao, progledava večnim očima, postaje u istinu istinito, jer postaje večnoživo, postajući istovremeno sveto otkrivanje i tajna Hristove prisutnosti. Tako, po Svetom Savi, Bogočovek postaje unutarnja tajna i Istina svega postojećeg, za koju sam on kaže: „Poznajte istinu i istina će vas osloboditi“.
Ta istina o ovaploćenom Bogu Logosu, u kome se javlja pravi Bog, Otac, Sin i Duh Sveti, i ostvaruje pravi i puni čovek, Bogočovek, a Njime otkriva i daruje smisao i konačna sloboda celokupne tvorevine, jestestva („nova tvar u Hristu“), – srž je i kamen temeljac celokupnog Svetosavskog predanja. Kao takva, ona daruje i ostvaruje tajnu Crkve, kao Bogočovečanskog organizma, tj. večne i besmrtne zajednice Boga i čoveka, jedinstva čoveka, Boga i tvorevine. To je upravo onaj „duhovni raj“ u kome Sava zasađuje svoja čada „kao drvo maslinovo“. To je ono čime on želi da prosveti svoje otečestvo i u šta želi da preobrazi svoj narod, kroz sledovanje savršenoj veri i življenje savršenim životom. Jer, ono što spasava to je „vera, koja kroz ljubav dela“.
Cilj te vere koju propoveda Sveti Sava i delatne stvaralačke ljubavi nije prosto moralno popravljanje čoveka, njegovo prosvećivanje praktičnim saznanjima, poboljšanje ustrojstva društva; usklađivanje čovekovog života sa životom prirode. Ona sve to obuhvata, ali mu uvek dajući viši, besmrtni cilj i smisao. Sve što se radi i dešava u vremenu, i sve što u vremenu postoji, samo mereno i usmeravano tom svojom unutarnjom istinom i Svetlošću, dobija svoj večni smisao i zbilju, u skladu je ili u suprotnosti sa svojim večnim smislom i ciljem postojanja. Svetosavsko Predanje uvek meri vreme i sve što se u vremenu zbiva Večnošću, nikad obratno. I to ga meri večnošću koja nije apstrakcija, ideja ili beslovesnost, ili neki neumoljivi zakon prirode. Njegova večnost je Bogočovečnost, tj. Ličnost Bogočoveka kojom je sve prizvano ne da ostane ono što jeste, nego da postane ono što treba da bude, večno rastući i preobražavajući se iz slave u slavu, i postajući tako „novo nebo i nova zemlja“ („Gle, sve tvorim novo“). Kao dokaz tog večnog rasta može da posluži i simbolički karakter pravoslavne ikone. Svetozar Radojčić, govoreći o starom srpskom slikarstvu, upoređuje zapadno estetsko načelo: „svaka umetnost je podražavanje prirode“, sa načelom vizantijsko slovenskog ikonopisa tzv. obratne perspektive, dodaje jednu izvrsnu misao: „Istok uvek tragično precenjuje zadatke umetnosti“… Pored sve „tragike precenjivanja“ pred kojom stoji zapanjen Radojčić, veran načelima estetskog racionalizma, hrišćanski Istok je zaista bio uvek u strahu i trepetu, ali ne zbog toga što je precenio, nego zbog toga što možda nije dovoljno „docenio“ i dosegao pravu meru umetnosti i čoveka. Ikona je najbolji svedok straha i trepeta pred prisutno odsutnom beskonačnošću Tajne i Istine. Tu prisutnost u ikoni onoga što je neshvatljivo dobro je osetio Sveti Sava. On kaže za svečasnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa, koju celivamo, da onaj koji je pomazan verom smatra da preko nje vidi samoga Boga, „uzdižući oči duše (svoje) ka prvoobraznom liku, i um uznoseći na ono što je neshvatljivo“. Ikona je svedok nove tvari u Hristu, koja ostaje nezasita njegove Istine i Lepote.
Zaista, bez pojimanja i poznanja te prisutne i ovaploćenjem svetu darivane Istine i Lepote, nemoguće je shvatiti našu srednjovekovnu duhovnu i materijalnu kulturu i njenu usmerenost i zadojenost večnim i neizmernim. Jer upravo to je unutarnji kriterij svega onoga što je bilo najzdravije u Crkvi i društvu; to ključ za pojimanje ne samo ikonopisa, nego i arhitekture i književnosti. To je i objašnjenje monaškog fenomena i uopšte podvižničkog nastrojenja jednog celog društva; tu se nalazi i opravdanje posta, molitvenog tihovanja i duhovnog života uopšte. Ikona, odnosno ceo ljudski život, uzvodi bogoviđenju, kroz oslobođenje prirode i prirodnog materijala od njene trodimenzionalnosti i perspektive, koja znači iscrpnost i postavljanje granica onome što je bezgranično, po višnjem daru; ceo život stremi oboženju, ohristovljenju. Hristoliki svetitelj i preobražaj naroda u – narod Božiji, glavni je ideal ovog vremena i ovog Predanja, koje Sveti Sava naziva ne svojim, nego „Pravoslavnim Otačkim predanjima“, kojima treba sledovati.
Nastaviće se…
