Jedno bekstvo u manastir, bekstvo Svetog Save, i drugo bekstvo iz manastira, bekstvo Dositeja Obradovića, opredeljuju životni put ne prosto dve ličnosti, Svetog Save i Dositeja; ne znače samo ni utemeljenje dve epohe u istoriji Srpske kulture – srednjovekovne, od Svetog Save do Dositeja, i novovekovne – od Dositeja do danas; ta dva istorijski nezavisna čina sudbinski se odražavaju na hod jedne nacije kroz vekove, ali istovremeno simvolišu žeravičnu raskrsnicu na kojoj se neprestano nalazi čovek uopšte, i od koje zavisi njegova sudbina u vremenu i u večnosti.
Sveti Sava i Dositej Obradović su dva egzistencijalna stava prema životu i svetu, dva stava koji se uzajamno dodiruju i prožimaju na mnogim tačkama, ali i koji se suštinski razlikuju u onom što je najbitnije i najpresudnije za čovekov život u vremenu i prostoru, ali i dublje i šire od vremena i prostora.
I) Šta je ono što je suštinsko u stavu i prosvetnom Predanju Svetog Save? Šta je ono što je suštinsko u prosvećenosti Dositeja Obradovića? Do koje mere se ta dva stava sukobljavaju i šta je ono čime se prožimaju?
Kakav je osnovni stav Svetog Save, i kroz njega Predanja koje iz njega izrasta, najbolje se može videti iz Besede Svetog Save o pravoj veri, koju je održao u Žiči, na Spasovdan 1221. godine, koju navode obadva njegova životopisca: Domentijan i Teodosije. U toj svojoj Besedi Sveti Sava poziva braću i prijatelje, oce i čeda, tj. ceo narod, da priklone bogoljubivo srca svoja, da bi čuli reči svetih istina, da ih stave u srca svoja i u savesti duša svojih, i pred oči uma svoga, i da ih razumeju. Potom svetitelj nastavlja: „Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere Njegove.“
Očevidno, polazna tačka za Svetog Savu je Istina primana verom, ono što on naziva na istom mestu „svete reči“. Iz daljeg njegovog izlaganja se vidi da on tu Istinu oseća kao čudesno prisutnu. „Jer“, kaže on, „duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja misli ljudskih, nego je to propovedana sveta vera Božija na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Isusu Gospodu našem, o kome proroci Svetim Duhom Božijim prorekoše, i apostoli naučiše, i mučenici ispovediše, i svi Sveti sačuvaše…“ Ta Istina prethodi uhu i srcu, umu i razumu i kao čudesno prisutna stavlja se u njih.
S obzirom na to srce, savest, um i razum ne mogu biti njeno merilo, jer su ono što jesu i ono što treba da budu – Njome i kroz Nju. Ona je božanski oganj koji ispunjava i rasplamsava dušu,[ kada se nje dotakne. A dotakne je se kada se duša ognjeno nje zaželi i kada je zaište. Ona je lični poziv na opštenje, poseduje čudesno prosvetiteljsko dejstvo, otkriva se kao Ljubav pre naše ljubavi i pre nas, i kao Ljubav u našoj ljubavi i u nama. Jer, „mi volimo Njega, zato što On prvi zavole nas“ (1 Jn. 4,19). Ona i vera u nju je živi temelj i „krajeugaoni Kamen Crkve, Hristos“. Kao takva, Istina za Svetog Savu i za Predanje svetih koje sleduje, nije ideja niti diskursivni pojam: nije ni poznanje tvorevine, niti znanje „po kazivanju ljudi“ i po knjigama. Ona sve to obuhvata i prožima i preobražava, alije i beskrajno šira od svega toga. Njeno poznanje zahteva lični susret, a sve što postoji je znak i dar Njenog prisustva i sredstvo preko koga se opšti sa Njom, i put koji uzvodi Njoj.
Nastaviće se…
