Danas je, braćo, umrlo petnaest ljudi u ovome gradu. I juče i prekjuče umrlo je po petnaest. I svaki dan umire po petnaest. To je prosečan broj umiranja u Beogradu. Neka je to samo petnaest suza – zamislite, koliko jezero suza za pola stoleća! Te gorke suze su so života, koja čuva život da se ne ukvari. Te gorke suze drže balans ogromnom teretu smeha, uživanja i greha u ovom gradu. Tako su dragocene i nežne ljudske suze, nad mrtvima! I one se liju svaki dan i svaku noć, bez prestanka; liju se iz očiju majki i otaca, žena i muževa, dece i prijatelja. Jer se kapija groblja svaki dan otvara – dok se kapija smrti nikad i ne zatvara – i kroz tu kapiju iznose svaki dan petnaest ljudskih bića iz ovoga života samo u ovome gradu.
Petnaest dnevno! To znači – ceo jedan bataljon za dva meseca, a šest bataljona za jednu godinu dana. Izračunaj, čoveče, koliki je danak samo u ljudima i suzama platilo čovečanstvo za ovaj život samo za tvoga veka, seti se, da je to samo jedan deo cene tvoga života, i nauči se poštovati život, i svoj i tuđ, kao najskuplju stvar, koju je životodavni Bog mogao dati svetu.
I sutra će umreti petnaestoro, među kojima možemo biti ja i ti, prijatelju moj. Zamislimo, da ćemo ja i ti pouzdano biti među ovih petnaestoro. Zamislimo, da ćemo ja i ti sutra veče ležati ne u svojoj postelji nego na Novom Groblju, dva metra duboko pod zemljom. U tom slučaju upitajmo se, šta bi ja i ti trebali da činimo za ovo još nekoliko preostalih časova na zemlji?
Da li da provedemo ovo kratko vreme na zabavama i u pozorištu? Ili u brojanju svojih novaca i dragog kamenja? Ili grdnji svojih suseda i kritikovanju tuđih dela? Ili u jedenju i pijenju i oblačenju u nove haljine i u preziranju onih, koji nemaju takve haljine? Da li će to sve olakšati teret od hiljadu kila zemlje, koji će se sutra veče navaliti na telo naše? Ili da smišljamo osvetu svojim neprijateljima, koji će se i sami morati uskoro uvrstati u jednu petnaestoricu pred kapijom groblja?
No pre nego damo ma kakav odgovor ne smetnimo nikako s uma, da ćemo ja i ti sutra veče biti gnjila zemlja pod zemljom, savršeno nepomični, bezglasni i bezdihani. Zapitajmo se, da li nema nešto bolje i važnije od svega pobrojanog? Možda ćeš ti reći, da je važnije od svega pobrojanog boriti se protiv smrti, i pustiti sutrašnju petnaestoricu neka putuju bez nas, a mi ćemo kroz godinu ili dve, ili deset ili pedeset, sa drugom petnaestoricom? No kako ćeš se boriti protiv smrti? Gle, smrt ne zna za partije, da bi te kao svoga partizana štitila i pomagala u želji tvojoj. Smrt stoji nad partijama i narodnostima, nad starošću i mladošću, nad zdravljem i bolešću, nad smehom i suzama. Ona ima svoj časovnik, koji se nimalo ne slaže s našim časovnikom. Kada mi kažemo „vreme je“, ona kaže „rano je“; kada mi kažemo „rano je“, ona kaže „vreme je“. Otuda je i borba protiv nje onako isto besciljna kao borba protiv polarne zvezde, da bi se premestila sa severa zvezdanoga polja na jug.
Kako, dakle, da provedemo ovo nekoliko predsmrtnih časova?
Brinući o ovome ja sam našao jedan odgovor, koji hoću da ti predložim večeras. Ti si svakako čuo za hadžije i hadžiluk? I sada u našoj zemlji ima mnogo prezimena, koja počinju sa rečju „hadži“. U ranije vreme ljudi su mnogo putovali u Svetu Zemlju, u kolevku naše vere, da se poklone svetinjama hrišćanskim. I u naše dane taj običaj, ma da se smanjio, nije iščezao. Pa ja mislim da ti predložim, da ja i ti postupamo pred smrt onako isto kako postupaju i ove hadžije, ovi poklonici, pred polazak za Svetu Zemlju. Jer gle, i ja i ti ostavljajući ovaj svet i pregibajući se pred kapijom smrti polazimo za jednu svetu zemlju, za onaj drugi svet, koji stoji bliže Bogu, koji je istočnik ovoga života i u kome mesto Sunca i zvezda svetli sam Bog svojom neposrednom svetlošću.
A evo kako postupa čovek, koji se sprema za Svetu Zemlju na pokloništvo, Prvo posti i usiljeno se moli Bogu dan i noć; posećuje crkvu i pričešćuje. Pa onda čini milostinju, pomažući bedne i nevoljne. Pa onda ide po selu od kuće do kuće i prašta se sa svima, moleći prijatelje da ga pominju u molitvama, i neprijatelje da se odobrovolje prema njemu i oproste mu sve uvrede i nepravde. Pored toga on izbegava sujetna veselja i zabave, izbegava smeh i mnogorečivost. I, pri samom polasku, oblači se u sasvim novo odelo, blagosilja sve, koji ostaju u selu, i srodnike i nesrodnike i prijatelje i neprijatelje, i prosi blagoslov od sviju. Jer, gle, polazi grešan čovek u Svetu Zemlju, kao u bliže prisustvo Božje, pa ispunjen strahom i trepetom stara se, da se preporodi, očisti i obnovi, da bi se udostojio prisustva Božjeg.
Sve to što poklonik čini pred polazak u Svetu Zemlju može se izraziti jednom jedinom rečju – pokajanje. I sve to, prijatelju moj, ja predlažem tebi i sebi u ovim predsmrtnim časovima našim pre nego stupimo nogom u najsvetiju zemlju, u najbliže prisustvo nebeskih kola, uvrstamo se u poklonike Boga i Njegovih svetih angela.
Kada se je veliki Mojsej približavao Bogu na visokoj gori Horivu, čuje on neki nadzemaljski glas: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš Sveta zemlja (II Mojs. 3, 5). Zapovest „izuj obuću svoju s nogu svojih“ znači mnogo više nego samo izuti obuću s nogu. Duboko, duhovno značenje ove zapovesti jeste: preporodi se, očisti se, obnovi se. Ovde se pak govori o obući zato što obuća predstavlja, po nužnosti, najnečistiji deo odela našeg. Ali kroz to se misli na svu našu nečistotu, kako spoljašnju tako – i naročito unutrašnju, duševnu. A mesto ono naziva se svetom zemljom ne zato što bi ta horivska zemlja bila sama po sebi sveta nego zbog toga što je ona u tome trenutku, kada se Bog hteo sresti sa smrtnim čovekom i približiti čoveku – zbog prisustva Boga Svetoga – postala sveta. Jer zaista, cela ova mnogozračna i mnogoočita vasiona ne bi imala sama po sebi ni jedan atom svetosti, i bila bi jedna obična slepa mrlja, kada svetost njenog večitoga Tvorca ne bi prosijavala kroz nju i davala joj oreol mučeništva i vaskrsenja.
I mi se približujemo svetoj zemlji. Za one, koji će imati da provedu na ovom životnom putu po zemlji još neku stotinu ili neku hiljadu dana, svaki dan označava jedan korak bliže ka svetoj zemlji, no za mene i tebe, prijatelju, za mene i tebe, koje će smrt sutra proterati kroz svoju kapiju sa ostalim svojim stadom, ah – za nas je svaki sat, svaki minut jedan krupan korak ka toj novoj, nepoznatoj i svetoj zemlji, iz koje se poklonici više ne vraćaju. Mi se već nalazimo u svom poslednjem danu, na svom poslednjem koraku. I pred nama, odmah tu stoji kupina što ognjem gori i ne sagoreva (II Mojs. 3, 2), večiti i neugasivi plamen Boga Živoga. I u ovome svečanome času, kada stojimo pred smrću, kada moramo da se približimo toj gorećoj kupini, mi čujemo glas – čujemo ga jasno, ako nam duh nije gluv i zagluvljen svetom – „ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“. Ništa nečisto ne ulazi u taj plamen, a da ga plamen ne sagori. Samo ono što je čisto i sveto taj božanski plamen prima u sebe i drži u sebi. Drži u sebi; u neiskazanoj svetlosti i radosti, u neiskazanoj moći i svetosti!
Jasno je, da je ovde reč o duši, a ne o čizmama i opancima. Jer ni u čizmama niti u opancima neće čovek izaći pred lice Božje. Posmotrimo, s toga, u što smo mi obuli i obukli dušu svoju. Pa ako nađemo, da je duša naša obuvena u greh i obučena u greh, brzo svlačimo s nje takvu opasnu obuću i odeću, da ne bi i duša, zajedno sa svojom zapaljivom odećom, izgorela u plamenom i strašnom požaru Kupine, što večno gori i ne sagoreva. To se zove pokajanje. I to pokajanje ja predlažem i tebi i sebi kao jedino ozbiljno zanimanje u predsmrtnim časovima našim. Pa bilo, najzad, da ćemo mi umreti sutra ili prekosutra, ili kroz deset ili pedeset godina, svejedno, pokajanje se preporučuje kao vrlo hitna stvar. Jer, zaista, svi dani našega bavljenja ovde na zemlji jesu predsmrtni dani. To i jeste razlog nad razlozima, zbog koga su proroci i učitelji vere i blagočešća žurno i neumorno prizivali k pokajanju sve ljude jednako, bez razlike stanja i uzrasta, kako stare tako i mlade, kako bolesne tako i zdrave, i kako mnogomoćne tako i slabomoćne. Jer smrt ima časovnik koji se nikako ne slaže sa našim časovnikom, te kada mi kažemo za nekoga rano je da umre, ona kaže: vreme je. Kada pak mi kažemo: vreme je, ona odgovara: rano je. A posle smrti nema ni pokajanja ni izgovora.
Kada je car među prorocima, Sveti Jovan Krstitelj, izišao iz pustinje zajordanske na svoje delo, on je bolno vikao: pokajte se!
Kada je sam Car nad carevima i plodonosni Gospod nad Gospodima otvorio Svoja božanska usta da uči, On je prizivao narod na pokajanje: pokajte se jer se približi carstvo Božje!
Prva apostolska propoved posle silaska Duha Svetoga počela je rečima: pokajte se (Dela Apost, 2, 48).
I Crkva Hristova, sve od tih burnih vremena apostolskih i mučeničkih do dana današnjega, isticala je i ističe pokajanje kao početak čovečjeg spasenja. Pokajte se i verujte u Jevanđelje! Glas Hristov postao je glas Crkve, koji se neodoljivo hori kroz vekove i vekove. Pokajte se!
Čitajte živote velikih svetitelja i bogonosnih otaca crkve, i naći ćete uvek pokajanje na početku njihovog svetiteljstva. Bez pokajanja nema svetiteljstva, jer bez pokajanja nema hrišćanstva. Kao što prozor na kući služi za dve pogrebe: da kroza nj izađe nečist vazduh i uđe čist, tako i kroz pokajanje izlazi iz čoveka zli duh i ulazi Duh Sveti.
Najveći svetitelji u istoriji bili su najveći pokajnici. Marija Egipatska bila je kroz šesnaest godina najdrskija razvratnica, kakvu je Egipat zapamtio. No jednoga velikoga dana, stojeći u hramu Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, ona oseti sav stid i niskost svoga života, i iz dubine njene duše potekne gnušanje protiv sebe same, protiv svojih bezumnih grehova, protiv cele prošlosti svoje. Otvorio se naglo prozor, svež vazduh prostrujao je u zagušljivu sobu i najedanput otkrio razliku između truleži i svežine. Jer gde je sama trulež, ova se ne oseća kao trulež; i gde je sama svežina, ova se ne oseća kao svežina.
Od toga trenutka počelo je pokajanje velike grešnice, a s pokajanjem i njena vera u Jevanđelje. Jer bez osećanja svoje grešnosti čovek ne može ni osetiti potrebu u Jevanđelju. Najvećma poželi čovek vodu za kupanje onda kada oseti i sagleda nečistotu svoga tela. Tako i čovek, tek kada oseti svoju grešnost i kada ga gnušanje prema grešnoj nečistoti svoje duše počne gušiti, može imati ognjene želje za duhovnim kupatilom, za Hristom i Hristovim Jevanđeljem.
Slično je bilo i sa blaženom Taisom i blaženom Pelagijom. Obe su one bile čuvene grešnice, i obe su one pokajanjem zasekle, kao sekirom, u svoj život. Obe su one pokajanjem oljuštile krmelj sa svojih duhovnih očiju, te su progledale i videle sebe onakve kakve su ustvari bile, a ne onakve kakve su se dotle činile sebi i svetu oko sebe. Sa gađenjem i užasom pogledale su one na svoj dotadašnji život, kao što bi čovek sa gađenjem i užasom pogledao na splet zmija u svojoj postelji. I trgle su se. I u očajanju od mnogog đubreta i zagušljivog smrada svoga života počele su se miti i čistiti postom, molitvom i pokajničkim suzama. I Duh Sveti, bez koga se niko ne može ni očistiti ni osvetiti, očistio je i osvetio ove dve pokajničke duše, kao što je očistio i osvetno i hiljade drugih duša, koje su mu s pokajanjem otvorile prozor na sebi i prizvale Ga na delo očišćenja i osvećenja, delo Njemu najdraže na ovome svetu.
Sličan slučaj bio je i sa blaženim Avgustinom, koga je njegov razvrat doveo bio do očajanja i do pomisli na samoubistvo. Samo blagodareći moćnim materinskim molitvama i gorkim suzama majke mu Monike Avgustin se izbavio od konačne propasti, kojoj danas i u ovome gradu srljaju mnogi premnogi mladi ljudi. Kada su ga greh i očajanje doveli do same ivice propasti, gde čovek ima da bira jedno od dvoga: ili pokajanje ili konop za vešanje iz ruku đavola, koji hitro hodi za svakim razvratnikom i očajnikom s konopom u ruci – kao što je slučaj sa mnogim lažnim momcima i lažnim devojkama u ovome gradu – tada je blaženi Avgustin hrabro odgurnuo od sebe demona razvrata i očajanja i počeo se kajati. I od razvratnika vremenom je postao svetitelj, od prljavog sasuda sasud čisti. Od očajnika postao je junak, koji je ulivao, kao što još i danas uliva junaštvo u mnoge očajničke duše.
Pokajanjem se iscelio i razbojnik Mojsej. Pošto je izvršio mnoga ubistva i razbojništva, on je napao, sa družinom, najedan manastir, da i tu pokuša svoj naopaki zanat. No tu se desio prevrat u njegovoj duši, i naličje njegovog života postalo je licem, a lice naličjem. I kao što je on dotle bio bezobziran u napadu na druge ljude, tako je od gada postao bezobziran u napadu na sebe samoga. Na ime, počeo je samoga sebe kažnjavati i glađu i žeđu, i zatvorom i šibanjem, i gnušanjem i samopogrdom. Dok tim oštrim metodom, a s pomoći Božijom, nije uspeo, da skine sa duše svoje debelu koru zemlje, i da osvetli dušu svoju blagom i tihom svetlošću Duha Božijega.
Pokajanje je duhovna banja, u kojoj su se kupali svi tvorci najvećih dela u hrišćanskim narodima. Svi su se oni očistili pokajanjem, i zato su mogli druge pomoći u očišćenju. Svi su se oni do pepela ponizili, i zato su do neba bili uzvišeni. Njihov broj teško je izbrojati kao što je njihovu veličinu teško izmeriti. Od mnogih pokajnika – svetitelja – i sagrađena je Crkva Hristova kao jedna palata od mnogo tesanog kamena (Efes. 3, 19-22).
No vi možete reći, da ja nabrajam samo stare primere pokajanja i pokajnika, koji za naše udaljene dane ne mogu više poslužiti primerom. Vi možete, dalje, reći, da svi pobrojani primeri pripadaju ne samo udaljenim vremenima nego i udaljenim narodima i plemenima, koji su živeli u sasvim drugim prilikama života. Na ovu primedbu ja bih se usudio reći: istina je, da su se u mnogome izmenile spoljašnje prilike; da je se izmenio način saobraćaja, način osvetljenja, način pisanja knjiga, način ophođenja čoveka sa čovekom, način odevanja, način rada i rata. Sve je to drukčije danas nego što je bilo u Egiptu u vreme Marije Egipatske, ili u Rimu u vreme Avgustina. Ali dve stvari, braćo moja, nisu se izmenile: Bog i put ka Bogu. Bog je i danas isti kao i onda, i put ka Bogu i danas je onaj isti. Ko danas želi putovati iz Beograda u Pariz, taj više ne sedla konja niti potkiva kočije, kao negda, no seda u železnicu, i putuje. Ko danas želi pisati knjigu, taj ne štavi više jagnjeću kožu za pergament niti urezuje slova nožem u drvo ili ciglu, kao negda, no uzima pero i papir, i piše. Ali ko se danas želi otrezniti od čulnog pijanstva i uzdići duhom Bogu, taj mora proći onu istu muku pokajanja, kroz koju su prošli Sveta Marija, Vasilije, Grigorije, Makarije, Avgustin i svi sveti.
Ako li pak mislite, da razlika po krvi i narodnosti čini pokajanje relativnim, a ne apsolutnim uslovom spasenja, onda vam reći moram, da su svetitelji vaše krvi i narodnosti penjali se istim putem ka Bogu kao i svetitelji iz Egipta, Palestine, Sirije, Jermenije, Grčke, Bugarske i Rusije.
Tako, Sveti Sava Nemanjić starao se, da u svemu usvoji primer svoga velikoga imenjaka, Svetog Save Osvećenog, koji je bio druge narodnosti i živeo na sedam stotina godina pre njega u Palestini. Put i jednog i drugog Save savršeno je ista, u koliko se tiče vaspostavljanja bogoobraznog unutrašnjeg čoveka – isti metod, isto samovaspitanje, ista disciplina duha. Sve je to isto kod obojice, jer je kod obojice bila ista žeđ duha i isti cilj života.
Otac našega Svetoga Save, car Nemanja, bio je čovek vaše krvi i vašega jezika. Pa ipak, kada je car Nemanja, u samoprobuđenju duhovnom, počeo da se uzdiže Bogu, on je hodio onim istim putem — kako u delatnosti za crkvu Božju tako i u isposništvu – kojim su hodili mnogi hrišćanski kneževi i velmože raznih drugih narodnosti, drugih jezika, drugih običaja i drugih vremena. Gle, i on je, kao Srbin, morao stupiti na usku stazu pokajanja kao i svi oni ostali vlastodršci iz drugih naroda i drugih vremena.
Pa kako su hodili Sveti Sava i Nemanja, tako su hodili i mnogi drugi ljudi iz žene iz njihove narodotvorne i državotvorne dinastije. Put spasenja za sve njih značio je put pokajanja. Svi su oni kroz pokajanje spasavali dušu svoju, i svojim blagim primerom učili narod svoj. Većeg i blagočestivijeg primera, zaista, nisu oni mogli dati svome narodu. Jer kada se vođe narodne kaju, onda se i narod kaje, i blagoslov Božji tada spušta se na zemlju, okupanu i očišćenu pokajanjem. Kada pak vođe narodne otvrdnu u gordosti svojoj, svađa i razdor zavlada i njima i narodom. Samoubistvo i ludilo jeste kraj takvih vođa, a zabuna, osiromašenje i duhovno i fizičko, propast i ropstvo jeste kraj njihovog naroda.
No ako vi primetite, da su i ovi moji primeri suviše zastareli za vas; da je to bilo u Srednjim Vekovima; da ste vi ljudi modernoga doba i da vama nije jasno, da je pokajanje danas tako nužno kako je bilo u vremena starih blagočestivih careva srpskih i svetih patrijaraha, ja ću se poslužiti primerima iz naših najbližih dana i iz naše najbliže okoline.
Pre samo nekoliko dana bio je kod mene jedan trgovac, koji mi je ispričao o sebi od prilike sledeće: nasledio sam trgovinu od oca, i želeo sam, da ju svima načinima uvećam. Nisam pri tom birao načina ni sredstva. Varao sam ljude, poturao lažan novac, kleo se krivo pri prodaji i pri kupovini, uzimao ogroman interes od dužnika, zakidao od svakoga i tvrdičio prema svakome. No dok sam ja bio potonuo sav u svoju trgovinu uloživši u nju i telo i dušu, đavo se uvukao u moju kuću s druge strane i počeo ju rušiti iz temelja. Na ime, žena mi se predala razvratu, a sin jedinac prezrev i mene i majku odbegne od kuće neznano u svet. Jedne nedelje pred veče sedeo sam sam u kući pokraj prozora i razmišljao o svojoj trgovini, dok čujem razgovor i žagor dva čoveka na ulici pod prozorom. Jedan od njih pitaše drugoga: gde smo sad? A drugi objašnjavaše: ovo je kuća toga i toga gazde, tu smo. Čuvši moje ime reći će opet onaj prvi: Bog da prosti njegovog čestitog oca, a ovaj bezdušnik najbolje bi učinio, kada bi skinuo sa dućana firmu svoga oca pa napisao: đavo i kompanija. Da je grom udario toga časa u moju kuću manje bi dejstvovao na mene od ovih reči. Te noći, po mraku i kiši otišao sam na grob svoga oca i proveo tu do svanuća u plaču i jecanju. Sutradan sam napustio sve i otputovao u jedan udaljen i usamljen manastir, gde sam proveo, evo, godinu dana u teškom kajanju, postu i molitvi. Danas se osećam sasvim drugi čovek. Našao sam dušu svoju, jedino blago svoje, i počeo sam da mislim i brinem o spasenju svoje duše više nego o svemu u svetu.
Mene je ova priča jako iznenadila. Nije me iznenadila sama po sebi no zbog svoje sličnosti pričama iz života nekih pokajnika i svetitelja, koji su živeli pre petnaest stoleća.
Jednoga dana došla je k’ meni jedna žena i kroz plač ispričala mi mračnu istoriju svoga života, tako mračnu istoriju, da bi je stidno bilo ponoviti i u krčmi, a kamoli s ovoga svetog mesta. Dok je ona pričala svoje crne grehe, ja sam u pameti prevrtao istoriju mnogih sličnih grešnica iz drevne hrišćanske prošlosti. I ne samo da su gresi ove savremene grešnice ličili na grehe drevnih grešnica nego i njeno skrušeno i odlučno pokajanje sasvim je ličilo pokajanju onih prvih.
Negda kada sam ja bio sa službom u jednom planinskom selu, sećam se, došao beše jedan školovan, punoglav, praznoglav – kakvih nije malo u ovoj zemlji, i kakvi vazda ugrožavaju mir i moral naroda – da na zboru govori narodu o pravima čoveka. Govorio je na dugo i na široko, govorio je iz tuđih knjiga i tuđih mozgova. Kada je, najzad, završio svoj žučni govor, seljaci su ustali molčaljivi kao stene. On priđe jednom sredovečnom i duboko zamišljenom seljaku i upita ga, šta on misli o pravima čoveka. A ovaj će duboko uzdahnuti i reći: za što mene pitaš, gospodine? Ja sam grešnik nad svima grešnicima; meni ne treba nikakvo pravo, meni je potrebno pokajanje, gospodine. Ja nemam pravo ni da se grejem na ovom Božjem Suncu, niti da dišem ovaj Božji vazduh. Vidim, da i ti u tvom govoru ne smeš nikako da spomeneš ime Božje, valjda iz straha od Njega. Kud i kamo sam ja, grešni, nedostojniji uzeta i ime Njegovo na jezik svoj.
Izgovorivši ovo punoglavom gospodinu, taj seljak stade i poče govoriti ljudima o potrebi pokajanja kao prvoj potrebi svakoga čoveka i vasceloga naroda, i o tome, kako bi se ljudi lako pogodili oko prava i uredili sve stvari kako valja, samo kada bi se svi pokajali za učinjene grehe. Seljaci su saslušali njegov govor sa zaprepašćenjem i odobravanjem. A gospodin iz daleka napusti zbor sa gnevnim gunđanjem i ode iz naših planina.
Hiljade ljudi nisu se od dugogodišnjih ratova savršeno ničemu naučili osim drskosti i sebičnosti. Ali ja sam poznao jednog domaćina iz Šumadije, koji mi je ispovedio, kako je se tek u ratu naučio strahu Božjem, za koji ranije nije znao. Vrativši se iz rata u svoje selo kao rezervni oficir on je počeo pozivati ljude na pokajanje, i uspeo je, kaže, da pedeset domova izleči od svakoga greha i poroka. I sada produžuje najživlje, da celo svoje selo privede pokajanju, a kroz pokajanje čistom i svetlom životu hrišćanskom. Niko ga zato ne plaća, niti on – Bože sačuvaj – i očekuje kakvu platu od ljudi. Istinska revnost prema Bogu goni ga na ovo blagočestivo delo. Kada sam ga ja, navlaš, zapitao, šta on misli o mnogim pitanjima, koja danas uznemiravaju ovu zemlju, on mi je krotko odgovorio: sva su ta pitanja sporedna i nerešiva, dok god se glavno pitanje ne reši; a glavno je pitanje pokajanje naroda pred Bogom.
I svi ostali primeri pokajnika i pokajnica iz sadašnjeg života i društva, koji su meni lično poznati i koje vam ja ne bih mogao do sutra pobrojati, neverovatno su slični klasičnim primerima, koje je Crkva zabeležila i za ugled vernima istakla.
Gde god ima greha, tu može biti i pokajanja, A gde god ima ljudi, ima i greha. Isti su gresi i danas kakvi su bili i pre dve hiljade godina, i isti je lek od svih greha. A lek – početni lek – od svih greha jeste pokajanje. To je prva duhovna medicina koja se daje obolelom od greha. Ista je nečistoća na zemlji danas kakva je bila pre dve hiljade godina, i ista je voda, što pere nečistoću. Zamislite, da putujete, od Soluna do Vladivostoka, i da se usput prašite i prljate. Hoćete li se u Solunu prati vodom, a u Vladivostoku petroleumom, ili ćete se na celom prašljivom putu prati vodom, i uvek vodom? Naravno, vodom. I hod čovečanstva kroz istoriju jeste jedno dugo putovanje. I na tom dugom putovanju čovečanstvo se praši i prlja vazda istom prašinom, i mije vazda istom vodom. Prašina to je greh, a voda to je pokajanje.
Pokajanje je, braćo, buna čoveka protiv sebe samoga. Tu bunu podiže čovek kada oseti neprijatelja u sebi samom. Dokle god čovek živi u samoobmani, da su svi njegovi neprijatelji van njega, dotle se on ne buni protiv sebe. Ali kada se jednom otvore oči čoveku, i on sagleda lopove i razbojnike unutra u svome domu, tada on zaboravlja one, koji mu napadaju dom spolja i upotrebljava svu snagu da izgura one, koji su nepozvano upali i zaseli unutra. Smešan bi bio vojskovođ, koji bi braneći jedan grad video, da je se neprijatelj podzemnim hodnicima uvukao u grad pod maskom vojnika tog istog vojskovođe, pa ostao ravnodušan prema tome i produžavao pucati sa bedema gradskih na neprijatelja oko grada. Jer šta mu pomaže sav napor protiv spoljašnjih napadača, kada neprijatelj pod vidom prijatelja unutra u gradu krade i pljačka, ruši i pali, unosi nered i nezadovoljstvo, stvara raslabljenost sila i očajanje po celome gradu? Ne bori li se on u tom slučaju za neprijatelja protiv neprijatelja? Ne šteti li već osvojeni grad? Ne brani li se uludo od smrti ispred sebe, dok mu smrt nesmetano iza leđa diže vešala i namiče zamku na vrat?
Isto tako neobazrivo postupamo i mi u odbrani duše svoje, jedinog dragocenoga grada svoga. Jer dok mi vodimo silnu spoljašnju borbu za zaštitu našeg života, dotle zli duhovi iznutra kradu našu dušu, strasti je zavaravaju i gruju, i pale i ruše nepoštedno sve ono što su dobre sile i blage dobrodetelji u nama sagradile. Naši gresi i zločini unose nered u dušu našu, pomračuju um naš, ispunjavaju srce naše nikad nezasićenim nezadovoljstvom i stvaraju s kraja u kraj raslabljenost duhovne sile naše. I kao svršetak svekolike borbe za naš dragoceni grad poklapa nas groma ruka očajanja, koja nas primorava na predaju grada, – vaistinu na predaju duše naše đavolu. Samoubistvo! Tako mi, neoprezni generali, upropašćujemo i predajemo grad, od Boga nam povereni na čuvanje!
Još je pokajanje, braćo, stid čoveka pred čistijim od sebe. Čovek u prljavom odelu stidi se čoveka u čistom odelu. Čovek sa prljavom dušom stidi se čoveka sa čistom dušom. Možemo mi zlobno i pakosno koliko hoćemo napadati na čoveka čistijeg od sebe, no mi ćemo ga se u potaji uvek stideti. Jedan osuđenik u beogradskom kazamatu rekao mi je jednom prilikom: „ja mrzim svakog poštenog čoveka, ali ga se stidim“. Nekakav učen čovek, koji je pisao protiv nauke Hristove, ispovedio mi je, da kad god je u društvu on napada Hrista i Njegovu nauku sa velikom drskošću; ali kad god ostane sam, spopada ga neiskazivi stid od ličnosti Gospoda Isusa Hrista. Stid, veli, a potom i strah. Kako li je tek moralo biti sa grešnicima, koji su stajali licem u lice sa Hristom!
Kakav li je stid morao sagorevati carinika Zakheja, kada je Gospod neočekivano posetio njegov dom, ispunjen grešno stečenim bogatstvom? Koliko radostan toliko i zbunjen od stada morao je on biti pred najčistijim bićem, koje je ikada prekoračilo prag njegovog doma. I ako Gospod nije zahtevao od njega nikakvu žrtvu, gonjen unutrašnjim stadom Zakhej je sam uzviknuo: evo pola imanja daću siromasima, i ako sam koga oglobio vratiću onoliko četvoro (Lk. 19, 8).
Kakav li je stid morao žeći one vrebatelje tuđeg greha, koji su dovukli neku ženu brakolomnicu pred Isusa, da bi je Ovaj osudio! Isus ne osudi nego presudi: koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju… A kad oni to čuše, pokarani budući od svoje savesti, izlažahu jedan za drugim počevši od starešina do poslednjih (Jov. 8, 3-). Reči čistoga ognjeno su ugljevlje na glavi nečistih.
Ili postarajte se da shvatite stid žene grešnice, koja sva potresena od viđenja prečistoga Sina Božjeg kao sasušen list od jakog vetra kod nogu njegovih plakaše (Lk. 7. 38).
Ili, pomislite na stid slugu, poslatih od fariseja i glavara narodnih da uhvate Isusa – pomislite na stid njihov od sebe i svoje misije kada su se našli licem u lice sa bogočovekom! Vrativši se od nesvršenog posla biše upitani: za što ga ne dovedoste? A njihov sav odgovor beše: nikad čovek nije govorio kao ovaj čovek (Jov. 7, 32, 45).
Setite se još Natanaila. Budući daleko od Hrista on se podsmevaše onima, koji mu pričahu o Mesiji iz Nazareta: iz Nazareta može li biti što dobro! A čim ga obasja prisustvo samoga Hrista on uzviknu: Ravi! Ti si Sin Božji, Ti si car Izrailjev (Jov. 2, 45.).
Pa se opomenite stada Petrovog posle trikratnog odrečenja svoga Učitelja! Opomenite se, kako je petno zapevao, kako je Gospod u tom času bio izveden iz dvora saslušanja; kako je se ćutke obazreo i krotko pogledao Petra, i kako je pokajani Petar gorko zaplakao (Lk. 22. 62).
I još opomenite se pokajanog razbojnika na krstu, i njegovog zločestog druga, kome je on dobacio: zar se ti ne bojiš Boga? Teško je u istoriji ljudskoj naći dramatičniji trialog od ovoga na Golgoti, gde se tri čoveka u samrtnim mukama predstavljaju jedan drugom kao heroldi tri različita sveta: ada, neba i zemlje. Nikada, za nikada, nije sa manje reči više rečeno.
Setite se svih ovih i sličnih primera iz Svetoga Pisma i požurite, da se i vi zastidite pred Gospodom Živim, i da se pokajete za sve zlo, što ste učinili. Jer zaista vam kažem: kako je živi Hristos stajao licem u lice s Petrom i Natanailom, tako On stoji ovoga časa i pred vama, samo u neizmerno većoj slavi, sjaju i moći. Kad bi Ga vi mogli videti, vi bi se brzo zastideli. O kad bi Ga samo mogli videti! No razlika između onoga vremena i ovoga jeste u ovome: onda su grešnici prvo videli lice Isusa Hrista, pa se onda zastideli i pokajali, dok mi danas moramo se prvo zastideti i pokajati, da bi mogli videti lice Njegovo. On je blizu svakoga od vas, bliži od vazduha u plućima vašim, i bliži od krvi u srcu vašem. Zaustavite se pred Njim u stadu i okupajte dušu svoju pokajanjem, i videćete Ga.
Pokajte se, braćo, jer se zaista približi carstvo nebesno. Jer nikad nisu bila nemoćnija carstva zemaljska nego danas, nikad nemoćnija da životu ljudskom dadu neku visoku vrednost i neki dostojan smisao i cilj, a kamo li da ga zaslade nekim neprolaznim dobrom i da ga preobraze radošću i svetlošću.
Grešili su preci vaši, grešili ste i vi. Od dvostrukog greha dvostruk teret na životu vašem. Pokajte se, dakle, da sinovi vaši ne bi poneli trostruk, a unuci vaši četvorostruk teret.
Samo se vi, prestoničani, pokajte i videćete ubrzo, kako je pokajanje zarazno; videćete, kako će se sav naš narod pokajati. Narod naš ugleda se sada na vaše grehe i poroke, na grehe i poroke svoje prestonice, na njenu sebičnost, na njenu nečistotu i bezbožnost. Taj isti narod još brže bi se ugledao na vrlinu svoje prestonice. Jer nije samo greh zarazan, zarazna je i vrlina. Sa posrtanjem i žalošću sledovala je duša našeg naroda svima vašim putevima, koji odvode od Boga; sa radošću i blagosiljanjem sledovaće ona svima vašim putevima, koji vode ka Bogu. Ništa plastičnije ni umilnije nema od duše jednog mučeničkog seljačkog naroda. Zato se ona tako lako i lakoverno i krivi i ispravlja. Samo se vi, prestoničani, pokajte i videćete čudo od narodnog pokajanja, kakvo je svet retko viđao u istoriji svojoj.
Nadima vas, možda, vaš retki uspeh i vaša velika država. Zaista, neće vas Bog na Strašnom Sudu pitati ni o jednom ni o drugom, nego će vas On pitati o duši vašoj, koja sada gnili u grehu i poroku. Neće Bog tražiti od vas tapiju vašeg imanja, niti mapu vaše države, nego će tražiti od vas dušu vašu, koja je Njemu dragocenija od svih blaga, i svih civilizacija zemaljskih. Ne možete sada ništa videti; ali kad se pokajete otkriće vam se strašna istina: da ste težinom hladnih idola svoga imanja, svoga carstva i svoje sujete zgnječili dušu svoju. Još malo, malo, pa ćete je sasvim samleti u pepeo. I pepeo će biti razvejan po bezdanoj tami, gde je škrgut zuba jedina muzika i bolovi jedino osećanje. Kako bi se mogli bezdušni nadaš na pomoć Božju? Kako će se moći zastideti pred licem Hristovim bezdušni, čije će lice biti ugašen ugljen? Irod i Kajafa nisu se mogli zastideti pred licem Hristovim, jer im je lice bilo ugašen ugljen. Ako i vi ne možete da se pokajete znajte, da i vi pripadate partiji Iroda i Kajafe, da ste i vi hristoubice kao i oni, i da će vaš kraj neminovno biti kao i njihov. Jer je jedan i isti kraj svih onih, koji Hrista poznaše pa odbaciše.
I sutra će petnaest ljudi iz ovoga grada okusiti smrt i preći u večnost. Ko nam jamči, prijatelju moj, da među ovih petnaest nećemo biti ja i ti?
Zato zavapimo što pre pokajničku pesmu: „pokajanija dveri otverzi mi žiznodavče“! I pohitajmo, da bar ove predsmrtne časove ispunimo pokajanjem, iskrenim i suznim pokajanjem za sve počinjene grehe:
– za nemilosrđe, koje pokazasmo prema bednim;
– za klevetu koju izrekosmo na bližnjega svoga;
– za pohotu, koja unese nečuvenu trulež u srce naše;
– za lenjost, koju pokazasmo u dobrom radu i molitvi;
– za lakomost, kojom pogazismo post;
– za samoljublje, kojim smo snevali napraviti sebe divovima, pa se napravismo kepecima;
– za laž, krađu i mnogorečivost; za bogozaborav i bogoborstvo;
– za tvrdoglavost i svaku opačinu.
Pokajmo se tako duboko i istinito, da bi pokajanjem oprali ceo život svoj, te da bi bili čisti kao jutarnja rosa i kao prvi zraci sunčevi, što padaju na jutarnju rosu. Samo pokajanje, istina, nije dovoljno za spasenje, no bez njega se spasenje ne može otpočeti. A ko svrši pokajanje tome će se kazati, šta treba dalje činiti.
Pokajmo se, da bi Onaj, koji je primio i pokajanog razbojnika kao prvog gosta za svojom rajskom trpezom u carstvu Svome primio i nas. Da bi nas On, Svemilostivi i Sveblagi, pomilovao na burnom i strašnom Sudu Svome, po prevelikoj milosti Svojoj, svagda moćnijoj od greha ljudskih!
Njemu jedinome neka pevaju slavu i hvalu angeli na nebesi i ljudi na zemlji, u večnoj punoći radosti i harmonije, sada i u sve vekove. Amin.
