Mučenici su rado išli na muke, čak i mala deca. Ko se ne boji lava i dželata sa sekirom? Ali, oni nisu gledali lava ili dželata, već Hrista, Koji se nalazio iza lava ili dželata i – nisu se plašili. Svaki čovek, kad mu je teško, treba da stavi Hrista kao protivtežu. Tek onda će, kao što je u Starom Zavetu Mojsije gorku vodu pretvorio u slatku, i voda iskušenja dobiti slast, ako u nju staviš Hrista, ako Ga se setiš i ako Ga staviš ispred sebe.
Umesto da kažete “ako bude ugodno Gospodu i ako budemo živi, učinićemo ovo ili ono“, vi se razmećete zbog svoje nadmenosti: svako ovakvo razmetanje je zlo. Ova nadmenost je poput bezumlja. Jevanđelje bezumnim naziva dvojicu ljudi. “Reče bezumnik u srcu svom: “nema Boga“. Dakle, bezuman je onaj ko ne veruje u Boga. Drugi bezumnik je bogati čovek koji je rekao: “Srušiću žitnice moje i sagradiću veće i sakupiću sve moje žito i sve moje dobro i reći ću svojoj duši: dušo, mnogo dobra imaš za mnoge godine: naslađuj se, jedi, pij i veseli se“. Ali mu je Bog rekao: “bezumniče! Ove noći će ti biti uzeta duša; kome će ostati sve što si pripremio“?
Oba čoveka boluju od iste bolesti – ateizma. Umesto da veruju u Boga oni veruju u drugo: u mamonu, bogatstvo, snagu, zdravlje itd. Bog je ovog čoveka nazvao bezumnim zato što nije hteo da bude pored Njega. Čovek ne mora da bude hrišćanin i da čita dela svetih otaca i Jevanđelje da bi to shvatio. To je pitanje zdravog razuma. Upitaj koga god hoćeš čiji mozak ispravno radi: znaš li šta će se desiti sutra? Svakog dana se dešava tako mnogo smrtnih slučajeva. Čitao sam koliko ljudi umire svake sekunde, vreme nas razara, svaki trenutak koji prođe oduzima nam deo života. Dakle, pitanje je zdravog razuma da to shvatimo i da učinimo više duhovnih stvari.
Da bismo shvatili ono o čemu sad govorimo potrebna je logika. Zašto Bog bezumnim i ludim naziva čoveka koji ne razume da ne sme da se ponaša na taj način? Zašto se tako ponašaš, da li si besmrtan? I da li ćeš ispraviti ceo svet? Pričaš i misliš da ćeš pokoriti svet? I kuda ćeš poći? S ove tačke gledišta smrt je zaista dobro, koje prekida upravo ovu nadmenost i ljudsku hvalisavost kako zlo ne bi postalo besmrtno. Smrt je ušla u naš život da zlo ne bi postalo besmrtno i tako se prekida ovo ljudsko bezumlje.
Iako znamo da ćemo umreti činimo veliko mnoštvo bezumnih postupaka. Zamislite kad bismo znali da nećemo umreti. Šta bi se onda desilo? Ko bi nas urazumio? Niko ne bi mogao to da učini. Naravno, ako čovek ne pomisli da je sve to van Hrista, može pasti u očajanje, odnosno, misao o smrti je toliko dragocen i važan događaj da predstavlja osnovu duhovnog života. Ali potrebna je izdržljivost, zato što je smrt naša priroda i neprijatelj našeg postojanja i prevladavamo je samo u Hristu, jer iza nje vidimo Hrista i ne ostajemo u njoj. Ne zaustavljam se pred smrću, zato što su smrt vrata na koja ulazim, jer znam da se iza vrata nalazi Hristos i radosno ih otvaram. Istovremeno, ako izgubim Hrista koji se nalazi iza vrata, ulaz na ova vrata će za mene biti veoma bolan. Čovek uvek treba da ima Hrista pored sebe. Posebno kad se bori s očajanjem i vidi da se život bliži kraju, da stari i boluje ili kad ga obuzima misao: «Šta će se desiti? Sad ćemo umreti! Šta se dešava s nama?» Da, sve ovo zaista nije poželjno, ali postaje i divno kad u to smestimo Hrista. Onda smrt za nas postaje prelaz od sadašnjih stvari na večne. Od truležnih stvari ka netruležnima, iz ovog sveta ka večnom životu s Vladikom.
Zamislite da nam neko sad kaže: “Umrećeš za minut!“ Ako verujem da ću sad ugledati Hrista Kojeg sam bar malo, po svojim mogućnostima, zavoleo u svom životu, tražio Ga i težio ka Njemu, onda ću se zaista osećati mirno i to će mi pomoći da savladam ovaj problem. Ali ako želimo drugo, naše srce će osetiti tugu i imaćemo problema. Zbog toga treba stalno da održavamo Hristovo prisustvo pored sebe. Samo tako možemo da ignorišemo truležne ljudske stvari. Prilaziš ogledalu i vidiš da si porastao, da si ostario, da nisi više kakav si nekad bio, gledaš stare fotografije i kažeš sebi: “Kakav sam bio i kakav sam sad postao? Imam toliko i toliko godina, moj život se bliži kraju, kako su godine brzo proletele! Život je kao para.“
Dakle, protivimo se Hristovom prisustvu. Hristos je naš život i mi Ga tražimo. Ili čovek sedi i razmišlja o celom čovečanstvu: koliko ljudi poznajem koji su živeli u ovom svetu i poznavali moje pretke? Moju prababu, čukunbabu? Nikoga. A oni su bili ljudi kao i mi, sa svojim snovima, decom, unucima, poslom i maštanjima, proživeli su svoj život, živeli su u ovom svetu, njihov život se završio, i naš život će se završiti i za sto godina, ako svet bude postojao, niko nas se neće sećati. Samo će nas se Bog sećati ako smo sjedinjeni s Njim. Zato u Crkvi kažemo: “Vječnaja pamjat!“ Nažalost, na sahranama ljudi govore nekakve apsurdne reči koje izazivaju ljutnju u čoveku. Kakve sve reči čujemo! Ponekad namerno isključim mikrofon, jer padam u iskušenje da se razgnevim i zato mrmljam u sebi da nešto ne bih rekao u mikrofon: “Nezaboravni druže, večno ćemo te se sećati!“
Čuj, zar ćeš večno živeti da bi ga se sećao? Koliko godina ćeš još živeti? Nesrećniče, ko će se koga večno sećati? Ako i ti uskoro umreš kao on, i neko drugi, i ja? Ko će se tebe sećati i ko će se sećati drugog čoveka? Večno sećanje znači da će te se Bog večno sećati i Bog se seća onih koji su Ga zavoleli i tražili u svom životu. Tako se molimo za umrlog brata. Da, i mi ćemo te zaboraviti posle, kao što će drugi nas zaboraviti, i mi ćemo otići iz ovog sveta, ali ti molitveno želimo da te se Bog uvek seća! To znači “vječnaja pamjat“ – večno sećanje Boga.
Ovo govorimo u Crkvi, sećamo se pokojnika i na Svetoj Liturgiji, sećamo ih se, razume se, i Bog ih se seća, On nikoga ne zaboravlja, seća se svih, ali kad kažemo da te se Bog seća, to znači da će ti Bog dati svoju milost i blagodat, razume se, ako si Ga zavoleo i ako si Ga tražio.
Zato verujućem čoveku ne preti opasnost da će biti zaboravljen, već on prebiva u Božijem sećanju, i Bog ga se seća. Tako smo mirni u svom srcu i mirno idemo svojim životnim putem. Da, to je prolazan život, i šta god da radiš, i u ma koliko drveća da kucneš (što se kaže, kucni u drvo)! Pa dobro, kucni u drvo, kucaj koliko god hoćeš! Neće te mimoići ova sudbina.
Upravo Božije prisustvo nam daje nadu u život. Sve radimo, podvizavamo se, živimo današnjim danom, danas, hleb naš nasušnij dažd nam dnes! Proživi bogougodno današnji dan, što možeš lepše, bolje, radosnije, blagoslovenije uz Božiju pomoć. Pusti sutrašnji, on ne pripada nama, već pripada Bogu, isto kao i jučerašnji dan, on je prošao i to je gotovo. Gledaj današnji dan. “Ako Gospod da i budemo živi, učinićemo to i to.»“
Govorite ovako: “S Božijom pomoću, ako Bog da, učiniću to i to.“ Znate li kakvu nadu to daje našem srcu? Kao prvo, oslobađa nas stresa koji nas razjeda da obavezno treba da učinimo neke stvari i teško nama ako ih ne učinimo! Ali činite ono što možete, nešto ljudsko, pa ako uspe – dobro je, a ako ne uspe – opet je dobro. Neće svet propasti, ništa bitno se nije desilo. Ne vezujte se za ove stvari, one su prolazne i privremene, ne gubite svoje vreme na taštinu. Ako možeš da učiniš nešto određeno – učini. Da li si učinio? Blagodari Bogu što si to učinio kako bi se obradovao što si učinio nešto dobro i korisno za sebe i za svoju porodicu. Nisi učinio? Nisi mogao da učiniš? Budi blagosloven! Prepusti to Bogu. Potpuno poverenje u Boga nas oslobađa stresa koji razjeda čak i malu decu, i ona imaju stres. A da li će to Bogu biti ugodno? Ali, mi često kažemo: Ne! Ovo treba učiniti po svaku cenu! Ali otkud znamo šta treba da se desi? Zašto treba da se desi? I kad bi se sve desilo, šta želimo? Znate, naš život je toliko promenjiv i ne zavisi uvek sve od nas, jer ako čovek bude pokušavao da postigne da sve bude kako on hoće, lako može da uništi svoj život. Dobro je što se nešto dešava onako kako želimo, a drugo ne. Zašto onda uništavamo svoj život toliko revnosno? Prihvatite ovu stvarnost, prihvatite stvari kakve jesu.
Jednom sam čitao neke novine kako bih saznao šta se dešava u svetu. U njima je bio objavljen članak o sahrani 70-godišnje žene, majke netragom nestalog sina. Rekao sam sebi: “Gledaj, završen je život majke koja je izgubila svoje dete. Ono je netragom nestalo. Život joj je prošao u patnji.“ Razmislite šta znači izgubiti dete i ne znati da li je živo ili nije, da li će biti pronađeno ili neće. Ako znaš da je umrlo, plačeš, sahranjuješ ga, prihvataš stvarnost kao takvu, onakvu kakva jeste, ali netragom nestalo – to je najveća bol. Naravno, to je pričinjavalo ogromnu patnju ovoj ženi, život joj je bio težak – 30 godina nije znala šta je bilo s njenim detetom.
Severni Kipar se od 1974. godine nalazi pod turskom okupacijom. Za vreme upada turske vojske mnogo ljudi je netragom nestalo. Ali sad je njen život završen, završene su njene muke. Sad, posle odlaska iz ovog života sva njena bol je u Večnom Carstvu Božijem kao blago, kao da je prikupila dragoceno blago. Kako kaže starac Pajsije, “kad umremo, prvo što ćemo učiniti čim otvorimo oči u Carstvu Božijem – videćemo svojim očima stvarnost, suštinu stvari, a ne onako kao što ih sad ovde vidimo, – i blagodarićemo Bogu za sve muke u svom životu. Nećemo reći Bogu: Bože moj, hvala! Kako sam lepo proživeo život! Imao sam decu, bogatstvo i lep posao! Ah, moj život je bio divan! Ne! Čovek se neće toga setiti, nego će se setiti svih muka, iskušenja i teškoća – onoga što mu je pomoglo da sakupi nebesko blago. Sve dobro, što je Bog takođe blagoslovio, neće nam pripremiti vence. Nećemo imati venac od Boga zbog toga što smo proživeli lep život.“
Sećate se šta je Bog rekao bogatom čoveku: “Sinko! Seti se da si već dobio dobro u svom životu, a Lazar – zlo; sad se on ovde raduje, a ti patiš.“ Nemoj da se žališ. On je živeo, bio je napušten, namučen, a tebi je bilo lepo, ti nisi imao nikakvih problema, nisi spoznao bol i jad.
Zato sveti oci ne hvale život bez žalosti. Nismo mi mazohisti da bismo se mučili. Ali oni ne govore o tome, već o tome da smo u životu – hteli mi to ili ne – primorani da ispijemo mnoge gorke čaše. I ako čak ništa više teško ne iskusimo, naša truležnost je već gorka čaša; naše truležno i bolesno “ja“ koje ide ka smrti je gorka čaša za nas. Dakle, ako čovek pravilno podnosi svoje nevolje, one se zaista pretvaraju u večni život. A kasnije će se u Carstvu Božijem videti kako su se ove teškoće pretvorile u blago. Kako će se za nekog ko živi vrlo bedno odjednom ispostaviti da ima ogromnu sumu novca – ovaj čovek neće čak ni obratiti pažnju na neznatnu oskudicu kojoj je bio podvrgnut.
Važno je reći: “Ako Bogu bude ugodno!“, ali ne zato što odgovornost za svoje poslove prebacujemo na Boga, i ne zato što nas Bog lišava slobode. Mirno prepuštamo svoj život u Božije ruke i tako postižemo mir, oslobađamo se svoje napetosti i reči: “Ovo hoću! Ovo neću! Ovo ću učiniti! Neću podneti ako se desi drugačije! Uradiću ovako!“ Sve ove gromoglasne reči su kao mehur od sapunice, sve ljudske stvari su prolazne, samo je Bog večan. Čovek koji veruje u Boga ima osećaj večnosti i mira u svom srcu, ne negoduje, ne paniči, ne sekira se zbog toga što se nešto nije desilo onako kao što je planirao, već prihvata to i blagodari Bogu.
O pokojnicima na opelu pojemo: “priđite da damo poslednji celiv pokojniku blagodareći Bogu“, odnosno, zablagodarimo Bogu i ne ropćimo. Zašto? Zato što je to naš put: naš brat je umro; danas on, sutra drugi, jedan za drugim, kao avioni na aerodromu koji poleću na svaka dva minuta. Doleće sledeći, pa još jedan avion i na kraju će doleteti i naš avion! Kao da dispečer na aerodromu govori u megafon: “Putnici koji lete za Larnaku neka dođu do izlaza br. 5, a putnici koji lete na nebo neka dođi do izlaza br. 0!“ I tako. Ulaziš i odlećeš…
“Niko nije ušao u Carstvo Božije živeći lagodno“, – kaže Isak Sirijski, odnosno, skačući i vičući: “Tra-la-la!“ U stvari, ove reči govore o tome da su sveci s radošću umirali mučenički. Da, oni su se radovali, ali su pre toga dostigli krajnji maksimum svoje izdržljivosti u iskušenjima i upravo tu su sreli Boga. Čovek kroz ovo stanje prolazi jednom u svom životu, teško da se to može dostići dvaput. Jednom dostiže krajnju granicu svojih snaga. To može biti čas njegove smrti ili neki drugi trenutak – ne znamo, ali dostižući to čovek je zaista slomljen od boli. Međutim, tajna je baš u tome. Bog jača čoveka u teško vreme i to može biti jedan minut, jedan dan, jedna godina, ali Bog čoveka drži za jedan končić koji se naziva vera. Jednom nam je vladika Jefrem Katunakiotis rekao da je doživeo smrt koja se pribižava, odnosno, imao je predukus smrti: utonuo je u takav očaj i u ovom paklu je proveo 6-7 minuta, ali su ovi trenuci za njega predstavljali večnost. Međutim, Bog ga je spasio i začuo je u svojoj duši ono što Hristos kaže u Jevanđelju: “Dolazim kod tebe.“ Mrak je odmah nestao, njegovo srce je oživelo, Bog je rasejao tamu. Ko uništava mrak smrti? Hristos. Smrt dolazi i kaže: “Sad ću da te progutam! Raskomadaću te!“ Ali ti stavi Hrista pred sebe i odmah će se sve promeniti.
Zato su sveci rado išli na muke – proždirali su ih lavovi… Ko se ne boji lava i dželata sa sekirom? Ali su čak i mala deca išla na to – nisu gledala lava ili dželata, već Hrista, Koji se nalazio iza lava ili dželata i nisu se plašila. Svaki čovek kad mu je teško treba da stavi Hrista kao protivtežu. Onda će, kao što je u Starom Zavetu Mojsije gorku vodu pretvorio u slatku, i voda iskušenja dobiti slast, ako u nju staviš Hrista, ako Ga se setiš i ako Ga staviš ispred sebe.
Takođe, nijedan svetac nije verovao u sebe. Naprotiv, što su veću svetost dostizali, tim veći očaj su osećali. Znate li šta ih je spasilo? Uzdanje u Boga. Govorili su: “Da, ništa nisam učinio, ništa nemam!“ Vladika Jefrem je govorio: “Želim da nađem nešto dobro u sebi i ništa ne nalazim!“ A toliko godina je proveo u pustinji! Isihasta, s ogromnim stečenim iskustvom od Boga. Šta će nas onda spasiti? Uzdanje u milost Božiju, odnosno u Boga i u Njegovu veliku milost, a ne u naša dela!
Limasolski mitropolit Atanasije
