U nastavku prenosimo potresno i nadahnjujuće svedočanstvo brata Gorana. Ispovest čoveka koji je prošao kroz duboku telesnu i duhovnu borbu, ali se kroz veru, molitvu i dodir blagodati u manastiru Hilandaru vratio u život. Ovo nije priča o bolesti, već svedočenje o isceljenju koje nadilazi medicinu – o susretu čoveka s Bogom, u najtežem trenutku života.
Pomaže Bog, draga braćo i sestre,
Želim da s vama podelim ovo svedočanstvo – ne kao životnu priču, već kao živu istinu o Božijoj milosti, o veri koja leči, i o putu koji me je od bolničkog kreveta doveo do svetog Hilandara.
Kada su mi lekari posle meseci borbe rekli da je jedino rešenje transplantacija srca, srce mi je palo, ali vera mi je šapnula da nije kraj. U njihovim očima bio sam „otpisan“, ali u sebi sam znao – postoji drugi put, put koji vode molitva, priroda i čudo Božije.
Godinu dana nakon što sam izašao iz bolnice, gde sam bio nepokretan 46 dana, a ukupno proveo 72 dana u bolu, neizvesnosti i tišini bolničkih zidova, lekari su mi rekli:
„Mi smo učinili sve. Vi ste sada u Božijim rukama.“
Nisu znali da je baš ta rečenica ono što mi je bilo potrebno da čujem. Ja sam im samo odgovorio:
„Lek je u prirodi. Lek je u veri.“
Krenuo sam na put. Ne turistički, ne iz znatiželje – nego kao hodočasnik koji je tražio spas, mir, isceljenje duše i tela. Taj put me je doveo na Hilandar – srce srpskog Pravoslavlja, mesto gde se molitva ne gasi, gde tišina leči, a reči monaha imaju dubinu večnosti.
Kada sam stigao, osetio sam: ovde vreme teče drugačije. Ovde nema žurbe, ali ima smisla. Nema haosa, ali ima reda. Ovde duša može da diše.
Dobio sam poslušanje. Nije bilo teško fizički – ali je bilo isceljujuće duhovno. Svaka metla, svaki korak, svaki pokret ruku, bilo je u slavu Božiju. Kroz rad sam ćutao, ali unutra sam vikao: „Gospode, hvala Ti što sam ovde!“
Jedne noći, dok sam sam sedeo na zidinama, u hladu manastirskih maslina, prišao mi je Medo – pas koji čuva Hilandar. Seo je pored mene, kao da je znao da mi treba tišina sa razumevanjem. On te noći nije čuvao samo zidine – čuvao je i mene. Njegovo prisustvo mi je dalo snagu. Njegov lavež noću rasteruje šakale, ali i moje strahove. Tada sam shvatio – čak i tišina na Hilandaru ima glas.
Monasi su mi govorili malo, ali svako „Bog te blagoslovio“ imalo je težinu molitve. Jedne večeri, otac Arsenije, tih i bistar, prišao mi je i rekao:
„Brate Gorane, tvoja slava je Sveti Nikola – on te je spasao.“
Suze su mi išle same. Bez velike propovedi, samo ta rečenica mi je otkrila sve – da nisam sam, da se neko molio za mene, da je moje stradanje imalo smisla.
Jednog jutra sam koračao sa jednim iskušenikom uz stare kamene stepenice koje je, prema predanju, svojom rukom napravio Sveti Sava. Koraci su odzvanjali kao molitve. Ćutali smo, ali smo obojica osećali isto: da taj put nije težak kad znaš Kome ideš.
U sebi sam se tada zavetovao: da ću hiljadama koraka koračati na putu budućih iskušenja, ali da ću uvek koračati s verom.
Hilandar mi nije samo bio utočište – bio mi je lek. Svaki zalogaj hleba koji sam dobio na trpezi, svaka molitva na jutrenju, svaka ikona koju sam celivao, bila je korak bliže zdravlju – ali ne samo telesnom, nego onom važnijem: duhovnom.
U njegovom tišinom natopljenom miru, oslobodio sam se čak i straha koji me je pratio mesecima – straha da moram uvek pored sebe imati flašu vode. Tamo sam osetio da mi ništa ne nedostaje, jer sam u ruci imao – veru.
Moja zahvalnost nosi najdublji pečat pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice. Njena svetlost je zagrljaj Majke koja leči sve rane – i telesne i duhovne.
U tišini njenog prisustva, sve moje brige su se stišale, strahovi nestajali. Njene molitve su mi bile kao zaklon od svih oluja života. Uče me da istinski lek nije u ljudskim rukama – već u Božijoj ljubavi i ljubavi Presvete Majke.
Braćo i sestre, ako ste ikada bili na ivici, kao ja – znajte da ivica nije kraj.
Ja sam bio „otpisan“. Ja sam bio „nepokretan“. Ali vera me je podigla.
Ako su vam zatvorena vrata na klinikama – otvorite vrata manastira.
Ako vam kažu da nema više leka – setite se:
Lek je u prirodi. Lek je u veri. Lek je u molitvi.
Moja molitva sada je zahvalnost.
