У наставку преносимо потресно и надахњујуће сведочанство брата Горана. Исповест човека који је прошао кроз дубоку телесну и духовну борбу, али се кроз веру, молитву и додир благодати у манастиру Хиландару вратио у живот. Ово није прича о болести, већ сведочење о исцељењу које надилази медицину – о сусрету човека с Богом, у најтежем тренутку живота.
Помаже Бог, драга браћо и сестре,
Желим да с вама поделим ово сведочанство – не као животну причу, већ као живу истину о Божијој милости, о вери која лечи, и о путу који ме је од болничког кревета довео до светог Хиландара.
Када су ми лекари после месеци борбе рекли да је једино решење трансплантација срца, срце ми је пало, али вера ми је шапнула да није крај. У њиховим очима био сам „отписан“, али у себи сам знао – постоји други пут, пут који воде молитва, природа и чудо Божије.
Годину дана након што сам изашао из болнице, где сам био непокретан 46 дана, а укупно провео 72 дана у болу, неизвесности и тишини болничких зидова, лекари су ми рекли:
„Ми смо учинили све. Ви сте сада у Божијим рукама.“
Нису знали да је баш та реченица оно што ми је било потребно да чујем. Ја сам им само одговорио:
„Лек је у природи. Лек је у вери.“
Кренуо сам на пут. Не туристички, не из знатижеље – него као ходочасник који је тражио спас, мир, исцељење душе и тела. Тај пут ме је довео на Хиландар – срце српског Православља, место где се молитва не гаси, где тишина лечи, а речи монаха имају дубину вечности.
Када сам стигао, осетио сам: овде време тече другачије. Овде нема журбе, али има смисла. Нема хаоса, али има реда. Овде душа може да дише.
Добио сам послушање. Није било тешко физички – али је било исцељујуће духовно. Свака метла, сваки корак, сваки покрет руку, било је у славу Божију. Кроз рад сам ћутао, али унутра сам викао: „Господе, хвала Ти што сам овде!“
Једне ноћи, док сам сам седео на зидинама, у хладу манастирских маслина, пришао ми је Медо – пас који чува Хиландар. Сео је поред мене, као да је знао да ми треба тишина са разумевањем. Он те ноћи није чувао само зидине – чувао је и мене. Његово присуство ми је дало снагу. Његов лавеж ноћу растерује шакале, али и моје страхове. Тада сам схватио – чак и тишина на Хиландару има глас.
Монаси су ми говорили мало, али свако „Бог те благословио“ имало је тежину молитве. Једне вечери, отац Арсеније, тих и бистар, пришао ми је и рекао:
„Брате Горане, твоја слава је Свети Никола – он те је спасао.“
Сузе су ми ишле саме. Без велике проповеди, само та реченица ми је открила све – да нисам сам, да се неко молио за мене, да је моје страдање имало смисла.
Једног јутра сам корачао са једним искушеником уз старе камене степенице које је, према предању, својом руком направио Свети Сава. Кораци су одзвањали као молитве. Ћутали смо, али смо обојица осећали исто: да тај пут није тежак кад знаш Коме идеш.
У себи сам се тада заветовао: да ћу хиљадама корака корачати на путу будућих искушења, али да ћу увек корачати с вером.
Хиландар ми није само био уточиште – био ми је лек. Сваки залогај хлеба који сам добио на трпези, свака молитва на јутрењу, свака икона коју сам целивао, била је корак ближе здрављу – али не само телесном, него оном важнијем: духовном.
У његовом тишином натопљеном миру, ослободио сам се чак и страха који ме је пратио месецима – страха да морам увек поред себе имати флашу воде. Тамо сам осетио да ми ништа не недостаје, јер сам у руци имао – веру.
Моја захвалност носи најдубљи печат пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Тројеручице. Њена светлост је загрљај Мајке која лечи све ране – и телесне и духовне.
У тишини њеног присуства, све моје бриге су се стишале, страхови нестајали. Њене молитве су ми биле као заклон од свих олуја живота. Уче ме да истински лек није у људским рукама – већ у Божијој љубави и љубави Пресвете Мајке.
Браћо и сестре, ако сте икада били на ивици, као ја – знајте да ивица није крај.
Ја сам био „отписан“. Ја сам био „непокретан“. Али вера ме је подигла.
Ако су вам затворена врата на клиникама – отворите врата манастира.
Ако вам кажу да нема више лека – сетите се:
Лек је у природи. Лек је у вери. Лек је у молитви.
Моја молитва сада је захвалност.
