Mnogo puta sa olakšanjem gledamo u Krst na kome je Hristos razapet, srećni jer tako nešto nećemo doživeti, jer ćemo uživati u životu u kome će „sve dobro proći“. Drugi put smo ravnodušni i prizivamo Ga samo kada nas boli i tada kažemo da nosimo krst. Ima onih koji veruju da se razapinju, ali sede u svojim foteljama i onih koji stavljaju druge ljude na krst raspeća. Gledamo na Krst iz daljine i zapravo ga se plašimo.
Ne plašimo se bola, već odgovornosti ljubavi, jer ona čini da naša sebičnost oseća bol i borbu. Kada se zaljubim i kažem drugom „Ti si mi sve“, to znači da više ne postojim ja, nego ti. Želimo da se venčamo, da imamo decu, da imamo mnogo prijatelja jer duboko u sebi tražimo da nas vole. A da li mi želimo da volimo? Da li želimo da se žrtvujemo, ili tražimo opravdanja da ugodimo našim demonima? Krst nije u odbacivanju odgovornosti, već u prihvatanju iste.
Dakle, tajnu braka bi trebalo obavljati retko i za malobrojne, u smislu da je potrebna ogromna hrabrost i odluka da se smrviš, da se žrtvuješ, da voliš, da svoj ego baciš u korpu za otpatke zbog drugog koji je zapravo dete Božije.
Krst je tu jer čeka da se popnemo. Krst je tu da ga zagrlimo, da ga celivamo iz ljubavi prema drugom. Mi se rađamo i umiremo i naš put je da idemo na krst za svakoga, pa i za naše neprijatelje.
Kada smo se krstili, stavili su nam krst ne kao ukras, već kao znak puta u životu. Ovaj život je put ka Golgoti, na krstu, a na njegovom kraju čeka nas poziv na vaskrsenje – sa našim imenom ispisanim od dana našeg krštenja. Sa krsnim znamenjem prstenje je stavljeno na naše ruke i krune na naše glave, a tokom „Isaijinog plesa“ pred nama je bilo Jevanđelje da nam otvori put spasenja.
U svakom bolu ili iskušenju Gospod nam ukazuje na Krst i pita nas: „Hoćeš li gore?“ U odgovoru koji ćemo dati je ključ naše egzistencijalne perspektive. Istinska radost ne dolazi kada siđeš sa krsta, jer tada sledi silazak u tamnicu. Tek kada se uzneseš, slede vaskrsenje i nebo.
Krst i ljubav su sinonimi i identični pojmovi. Ako se ne prekrstiš za drugoga, ne možeš istinski voleti. U pravoj ljubavi nema osiguranja i darova, u njoj ima rizika, krsta i smrti, zato je „skupa“. „Volim te“ znači da sam spreman da umrem za tebe.
Put svetosti, put krsne ljubavi nije popločan ružama. Ekseri i trnje su put, ali je pravac ka Vaskrsenju. Kad ti se u životu pojavi krst, ne seci ga, penji se. To je prilika za isceljenje i za vaskrsenje.
Kada se ide na krst, ne oseća bol ni telo, ni duša, već ego, koji kao seme ide u zemlju i umire da bi se rodila ruža ljubavi i svetosti. Takav je cvet postao i razbojnik sa Hristove desne strane. Ali ko može da govori o Krstu? Ovo nije teorija, već iskustvo. Krst ne postoji da Bog oduzme moj bol, već da mi pomogne da ga prođem i donese duhovni plod. Krst nije za bogate, već za zaljubljene. Jedan život kao krsni put, jedan zagrljaj i jedan skok u nebo.
