Много пута са олакшањем гледамо у Крст на коме је Христос разапет, срећни јер тако нешто нећемо доживети, јер ћемо уживати у животу у коме ће „све добро проћи“. Други пут смо равнодушни и призивамо Га само када нас боли и тада кажемо да носимо крст. Има оних који верују да се разапињу, али седе у својим фотељама и оних који стављају друге људе на крст распећа. Гледамо на Крст из даљине и заправо га се плашимо.
Не плашимо се бола, већ одговорности љубави, јер она чини да наша себичност осећа бол и борбу. Када се заљубим и кажем другом „Ти си ми све“, то значи да више не постојим ја, него ти. Желимо да се венчамо, да имамо децу, да имамо много пријатеља јер дубоко у себи тражимо да нас воле. А да ли ми желимо да волимо? Да ли желимо да се жртвујемо, или тражимо оправдања да угодимо нашим демонима? Крст није у одбацивању одговорности, већ у прихватању исте.
Дакле, тајну брака би требало обављати ретко и за малобројне, у смислу да је потребна огромна храброст и одлука да се смрвиш, да се жртвујеш, да волиш, да свој его бациш у корпу за отпатке због другог који је заправо дете Божије.
Крст је ту јер чека да се попнемо. Крст је ту да га загрлимо, да га целивамо из љубави према другом. Ми се рађамо и умиремо и наш пут је да идемо на крст за свакога, па и за наше непријатеље.
Када смо се крстили, ставили су нам крст не као украс, већ као знак пута у животу. Овај живот је пут ка Голготи, на крсту, а на његовом крају чека нас позив на васкрсење – са нашим именом исписаним од дана нашег крштења. Са крсним знамењем прстење је стављено на наше руке и круне на наше главе, а током „Исаијиног плеса“ пред нама је било Јеванђеље да нам отвори пут спасења.
У сваком болу или искушењу Господ нам указује на Крст и пита нас: „Хоћеш ли горе?“ У одговору који ћемо дати је кључ наше егзистенцијалне перспективе. Истинска радост не долази када сиђеш са крста, јер тада следи силазак у тамницу. Тек када се узнесеш, следе васкрсење и небо.
Крст и љубав су синоними и идентични појмови. Ако се не прекрстиш за другога, не можеш истински волети. У правој љубави нема осигурања и дарова, у њој има ризика, крста и смрти, зато је „скупа“. „Волим те“ значи да сам спреман да умрем за тебе.
Пут светости, пут крсне љубави није поплочан ружама. Ексери и трње су пут, али је правац ка Васкрсењу. Кад ти се у животу појави крст, не сеци га, пењи се. То је прилика за исцељење и за васкрсење.
Када се иде на крст, не осећа бол ни тело, ни душа, већ его, који као семе иде у земљу и умире да би се родила ружа љубави и светости. Такав је цвет постао и разбојник са Христове десне стране. Али ко може да говори о Крсту? Ово није теорија, већ искуство. Крст не постоји да Бог одузме мој бол, већ да ми помогне да га прођем и донесе духовни плод. Крст није за богате, већ за заљубљене. Један живот као крсни пут, један загрљај и један скок у небо.
