Kada bi savremeni vernik bio smešten u Raj, onda zmija ne bi morala ni da se napreže da bi ga stavila u iskušenje. Jednostavno bi rekla: zar ti stvarno misliš da je Bogu stalo do toga šta jedeš?! Hajde, jedi! To je sve! Da li su i kako su Bog i hrana povezani? Pitanje je logično. Hajde da to shvatimo.
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da otvorimo prva poglavlja knjige Postanja. „I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.“ (Postanak 2:16-17). Vredi napomenuti da se asketizam javlja i pre prvobitnog greha, odnosno uzdržan život je ugrađen u ljudsku prirodu i ne može se kategorički zanemariti.
Odmah treba napomenuti da biblijski raj nije ne kao pasivno uživanje u materijalnim dobrima, već stanje zajednice sa Bogom i radost stvaralačkog rada: telesnog, intelektualnog i duhovnog. Zato je sveti Grigorije Bogoslov Rajski vrt nazvao školom u kojoj se čoveku daje zadatak da se upodobi Bogu i postane savršen u vrlini. Tada se postavlja pitanje: zašto hrana postaje posrednik između Boga i čoveka? Zašto je pitanje života i smrti, odnosno večnog života i smrtnosti, koncentrisano u plodovima hrane „drveta poznanja dobra i zla“? Da li je hrana zaista toliko važna?
Ova pitanja se mogu razmatrati i sa asketske i sa mistične tačke gledišta. Počnimo sa asketizmom.
Proždrljivost čini čoveka okrutnim i bešćutnim. Knjiga Ponovljenih zakona vrlo jasno opisuje proces duhovne degradacije: „Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stenu spasenja svog.“ (5. Mojsijeva 32:15). To jest, proždrljivost je dovela prvo do gorčine, a potom i do odricanja od Boga. A u jevanđeljskoj paraboli o bogatašu i Lazaru se kaže da: „Čovjek pak neki bješe bogat i oblačaše se u skerlet i u svilu, i sjajno se veseljaše svaki dan.“ (Lk. 16,19). Bogataša su svakodnevne zabave i gozbe dovele do toga da jednostavno nije mogao da vidi gladnog Lazara na svojoj kapiji, odnosno postao je duhovno glup, slep i gluv. Zato Hristos upozorava: „Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas iznenada.“ (Luka 21:34). Na osnovu ovoga možemo reći da je glavni zadatak posta da skrši srce i učini ga da vidi, čuje i razume božanska značenja.
Pre propovedanja Jevanđelja, Hristos odlazi u pustinju da posti, gde đavo počinje da Ga kuša. Možemo reći da post otkriva nevidljivu stvarnost, čineći um čoveka prefinjenijim, a srce prijemčivijim za nevidljivi svet. Prvo iskušenje od đavola tiče se proždrljivosti: „Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hljebovi.“ (Matej 4:3). Drugim rečima, predlaže prestanak posta i prejedanja. Bolje reći da nudi uverenje da u životu čoveka nema ništa važnije od hrane. Na šta đavo čuje od Isusa sledeće reči: „Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih.“ (Matej 4:4). Tek nakon što se savlada ovo iskušenje, tada počinju druga iskušenja: bogatstvo i slava, kojima takođe treba da naučite da kažete „ne“. Ali prva asketska vežba je ipak uzdržavanje od hrane.
Takođe je vredno napomenuti da je propoved Isusa kao Mesije poverena svetom Jovanu Krstitelju, koji je živeo asketskim životom. Njemu se otkriva Sveta Tajna Ovaploćenja. Podvižnički život Jovana Krstitelja je jedno od sredstava za pripremu sagledavanja Božanskog otkrivenja. Uopšteno govoreći, mora se reći da gotovo svaka tradicionalna religija zna za duhovne koristi posta, osim protestantizma, koji je svojim primitivnim razmišljanjem uopšte ubio celu asketsku kulturu.
Sada ću vam reći o mističnoj suštini hrane. Moramo da shvatimo da živimo u kulturi u kojoj je obrok izgubio svaku duhovnu dimenziju i suštinu posta. Čovek je samo mašina, a kafići i brza hrana su samo benzinske pumpe, i uopšte, hrana je postala običan „benzin“ za telo. „Živi da bi jeo i jedi da bi živeo“ – otprilike je to slogan prisutan u našim glavama. Zato se postavlja pitanje: „Zašto je Bogu stalo šta ja jedem? – mogao bi da pita samo čovek savremene kulture, koji ne razume metafiziku ishrane. Ali nije uvek bilo tako.
Hristos je, propovedajući Tajnu Carstva Nebeskog, često pribegavao slici praznika, kao izrazu maksimalnog jedinstva i radosti ljudi među sobom. Pa, najteže za razumevanje je Tajna Evharistije za koju se u Svetom Pismu kaže da Bog nije samo Onaj sa kim se jede, nego i Onaj Koji se jede. Drugim rečima, Bog je postao hrana za čoveka. „A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ (Jovan 6:53). U drevnoj Crkvi, sve dok čovek nije ušao u svesni duhovni život, nisu mu objašnjavali niti razgovarali o ovoj Tajni. To jednostavno ne može da razume nepripremljen um; zahteva podvig očišćenja, koji je uključivao i post.
Hrišćanstvo je Trpeza Gospodnja, na kojoj Bog, Onaj koji prinosi Žrtvu, Sam postaje Žrtva i Onaj koji prima ovu Žrtvu. Osnova takvog svetog obreda je samo ljubav prema čoveku i ništa više od toga. Ako želiš da postaneš učesnik u božanskom životu, pričesti se, pripremajući svoj um i srce za zajednicu sa Bogom, idući putem zapovesti Gospodnjih. Koja je poenta posta u ovom konceptu?
U Liturgijskom ciklusu postoje višednevni i jednodnevni postovi. Velikim praznicima, poput Vaskrsa ili Božića, prethodi mnogo dana posta. Post se smišlja kao put i priprema za određeni značajan događaj, koji kao duhovni arhetip iz godine u godinu ponovo ulazi u našu stvarnost. Veliki post uglavnom ima za cilj da nas uključi u biblijsku istoriju. Na primer, mi postimo u sredu, sećajući se izdaje Jude, a postimo u petak, sećajući se Raspeća Hristovog. Ove događaje ne treba samo pamtiti u umu, već ih živeti i u srcu, kroz promenu ishrane, kao sećanje na Boga, tako da je ceo čovek uključen u biblijsku priču, a ne samo njegova mašta.
Apostol Pavle je mnogo pisao o hrani u kontekstu polemike sa Jevrejima. On nije polemisao o postu, već o starozavetnoj normi obredne čistote/nečistoće, koja je Hristovim dolaskom ukinuta kao zastarela pripremna pedagoška praksa. I sam apostol Pavle je postio: „A dok oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje sam ih pozvao.“ (Dela 13:2).
Da, i više! Preterana ravnodušnost prema ishrani (nemarnost) i proždrljivost mogu dovesti do ekstremne opsesije zdravom hranom: vegetarijanstvo, voće itd. Svetonazorski koncept ovih paradigmi je isti, kako je to izrazio apostol Pavle: „njihov bog je stomak… oni misle o zemaljskim stvarima“. (Fil. 3,19). Promiskuitet u hrani ili, naprotiv, beskrajna izbirljivost radi zdrave ishrane su „dve strane istog novčića.“ Pošto ove prakse ne uključuju u svoje ciljeve i samog Boga, one najčešće podstiču gordost i mržnju. Sačuvaj nas Bože od ovih učenja i prakse!
Neki sveti oci smatraju da ako se čovek ne moli pre i posle jela, onda je to već znak proždrljivosti, jer je osvećenje hrane molitvom želja da se Bog učini učesnikom u trpezi, a samim tim i u životu. Kao što kaže Solomon: „Nije li, dakle, dobro čoveku da jede i pije i da gleda da mu je duši dobro od truda njegovog? Ja videh i to da je iz ruke Božije.“ (Prop. 2:24).
Da rezimiram: „Kakva je razlika Bogu da li jedem sir sa pavlakom u dane posta ili ne?“ Neki ljudi pogrešno shvataju duhovni život, misleći da će samospoznajom doći do bogopoznanja, dok biblijski događaji za njih nemaju nikakvo značenje i vrednost. Međutim, glavni aspekt duhovnog života je poslušnost Crkvi i poverenje u iskustvo svetih, ali uz razboritost. Kako reče Sveti Kozma Etolski: „Neka je slavljen Bog, Koji nam je dao tri načina da se borimo protiv đavola: ispovest, post i molitvu.
Jefrem Mets
Sa ruskog preveo: Ivan Popov
Izvor: Foma.ru