Uopšteno govoreći, potrebno je sušto duhovno slepilo da bi se problem suprotstavljanja zlu sveo na praštanje ličnih uvreda „mojim“ neprijateljima, onima koji „me mrze“, na „moje“ duševno-duhovno prevladavanje te uvređenosti; i bilo bi krajnje naivno pripisati takvo duhovno slepilo je Jevanđelju. Prirodno je da naivan čovek, sa njegovim čisto ličnim i oskudnim shvatanjem sveta, ne vidi dobro i zlo u njihovoj nadličnoj, društvenoj, opšteljudskoj i religioznoj dimenziji, i zbog toga on pretpostavlja da lično praštanje gasi zlo i rešava problem borbe s njim. Ali to u suštini nije tako. Oprostiti uvredu znači ugasiti u sebi njenu snagu koja čini zlo, i ne pustiti u sebe bujicu mržnje i zla, ali to nikako ne znači pobediti zlobu i zlo u onome ko je uvredio drugog. Posle praštanja ostaje otvoreno i nerešeno pitanje: šta činiti sa onim ko je uvredio, ne kao sa čovekom koji me je uvredio i kome ću se ja zbog toga osvetiti ili ,,dati odmazdu“, već kao sa nasilnikom koji se nije popravio niti pokajao? Jer biće zločinca nije problem samo za postradalog, i ne samo zato što nije uspeo da oprosti – to je problem za sve, znači i za onog ko je postradao, ali ne kao onog ko je postradao i ko nije oprostio, već kao za člana društvene zajednice koji je pozvan na društveno samovaspitanje i na organizovanu borbu sa zlom.
Uvređeni može i mora da oprosti svoju uvredu, i mora u srcu da ugasi svoju uvređenost, ali se njegovim srcem i njegovom ličnom štetom ograničava kompetentnost njegovog praštanja, sve drugo nadilazi njegova prava i njegove zadatke. Teško da je potrebno dokazivati da čovek nema ni mogućnosti ni prava da prašta uvredu koja je nanesena drugom, ili zločin koji ruši Božije i ljudske zakone, ako on, naravno, nije sveštenik, i nema prava da oprašta grehove onom ko se pokajao, i nije vrhovni sudski organ koji ima vlast da amnestira. U sastavu svake nepravde, svakog nasilja, svakog zločina, sem lične strane „uvrede“ i „štete“, postoji još i nadlična strana, koja prestupnika dovodi pred sud društva, zakona i Boga, i jasno je da lični oproštaj pojedinca ne može da zameni ovu sudsku nadležnost i moguće kazne. U suštini, ko mi je dao pravo da „praštam“ zločincima koji oskrnavljuju svetinju, ili da oprostim zločinačko sablažnjavanje maloletnika, ili propast otadžbine? Kakav može biti smisao ovog lažnog praštanja? Šta znači: „ja“ ih ne osuđujem i ne krivim? Ko je mene postavio da budem tako milosrdan sudija? Ili – „ja“ se mirim sa njihovim zlodelima i obavezujem se da im ne smetam? Otkuda kod mene to lažno pravo na izdaju, na izdaju svetinje, otadžbine i bespomoćnih? Znači li to pri- hvatanje da se ja uzdržavam od bilo kakvog suđenja, perem ruke i ostavljam da događaji neizbežno teku svojim tokom? Međutim, takva pozicija ravnodušnosti, bezvoljnosti i popustljivosti nema ništa zajedničko sa hrišćanskim praštanjem i ne može se zasnovanim pozivanjem na Jevanđelja…
Onaj ko se suprotstavlja zlu mora da prašta lične uvrede; što je iskrenije i istinskije to praštanje, tim pre je onaj koji prašta sposoban da vodi ne ličnu, već predmetnu borbu sa zločincem, tim pre je on pozvan da bude organ živog dobra, koji se ne sveti, već prisiljava i sprečava. U duši ne sme biti mesta za naivne i sentimentalne iluzije poput ove: zlo je pobeđeno onog trenutka kada mu mi lično oprostimo. Praštanje jeste prvi uslov borbe sa zlom, ili, ako hoćete, njen početak, ali nije kraj i nije pobeda. Jer je za tu veliku borbu sa zlom potrebno imati „više od dvanaest legiona an- đela“ (Matej, XXVI, 53), i pravi zločinac, dok ne vidi ove legione, uvek će u „praštanju“ videti direktan podsticaj, a možda i tajno saosećanje. Tako i treba shvatati reči Jevanđelja „ne branite (se) od zla“ (Matej, V, 39). Pravilo, sadržano u njima, preciznije je određeno rečima koje slede – u smislu krotkog podnošenja („Ako te ko udari pod desnom tvom obrazu, Mt. 5,39; Lk, 6,28 – kurziv moj I.I.) ličnih uvreda, takođe darežljivog razdavanja lične imovine („I košulju tvoju da uzme“, Mt. 5,40-42; Lk. 6,29-38; „Koji ište u tebe podaj; i koji tvoje uzme“ Lk. 6,30), i ličnih usluga („I ako te potjera ko“ Mt. 5,41). Objasniti taj poziv na krotkost i darežljivost u ličnim stvarima kao poziv na bezvoljno posmatranje nasilja i nepravde, i na potčinjavanje zločincima u pitanjima dobra i duha, bilo bi besmisleno i protivprirodno. Zar predavanje slabog zločincu znači ispoljavanje krotkosti? Ili je čovek voljan da napadaču okrene i tuđ obraz? Ili je onaj ko je protraćio društvenu imovinu i dao svoga brata u ropstvo takođe ispoljio darežljivost? Ili, mo- žda, ostaviti zločincima slobodu da se rugaju hramovima, seju bezbožnost i uništavaju otadžbinu znači biti krotak i darežljiv? Da li je Hristos pozivao na takvu krotkost i na takvu darežljivost koja je jednaka licemernoj pravednosti i saučesništvu u zločinima? Učenje apostola i crkvenih otaca istaklo je, naravno, potpuno drugačije shvatanje. „Božjim slugama“ je potreban mač i „uzalud ne nosi mača“ (I Rimljanima, VIII, 4), jer su oni pretnja zločincima. I upravo u duhu tog shvatanja učio je Sveti Teodosije Pečorski govoreći: „…živite u miru ne samo sa prijateljima, nego i sa neprijateljima; ipak, samo sa svojim, a ne i sa Božijim neprijateljima“.
Na taj način načelo duha ograničava delovanje ljubavi u njenom neposrednom naivnom izlivu. Jasno je da to ograničavanje povlači za sobom promenu njenog duhovnog ustrojstva i oblika.
Ivan Iljin
