Mošti svetih su predmet divljenja i poštovanja hrišćana širom sveta. Isceljujući verne, one su svedočanstvo o svetosti i molitvenoj moći onih koji su ih posedovali. Ali, postoje i slučajevi kada se neobjašnjive pojave dešavaju sa samim moštima, zbunjujući naučnike i skeptike i pokazujući da postoji nevidljivo duhovno carstvo, koje Božanskom voljom prevazilazi i nadvladava sve prirodne zakone našeg materijalnog sveta.
Crkva je kroz istoriju poštovala i slavila pojedince koji su živeli bogougodnim životom, postajući sasudi Duha Svetoga. Kroz njihove mošti Gospod projavljuje neverovatna čuda. Bezbrojna su svedočanstva onih koji dobijaju isceljenje za duhovne, duševne i telesne nevolje samo vernim dodirom ovih moštiju.
Čudesni put kroz more: Mošti Svetog Klimenta
Sveti Kliment Rimski, sveti mučenik rukopoložen od Apostola Petra, ostao je čitavog života odani učenik. Njegova nepokolebljiva vera dovela je do njegove mučeničke smrti od strane paganskog vladara, koji ga je bacio u morske dubine sa sidrom oko vrata, u nameri da spreči svoje sledbenike da izvuku njegovo telo.
Kao odgovor, dvojica učenika Svetog Klimenta pozvala su hrišćansku zajednicu na molitvu duž obale, moleći Boga da otkrije gde se nalaze svetiteljeve mošti. Zanimljivo, njihove molitve su uslišene: more se povuklo nekoliko kilometara od obale, stvarajući put duž morskog dna kao da je suvo. Vernici su putovali ovim čudesnim putem dok nisu otkrili mermernu pećinu, sličnu crkvi. Unutar njega su našli telo svetitelja i sidro. Iako su prvobitno nameravali da prenesu mošti, božansko otkrivenje je naložilo učenicima da ih ostave u pećini. Od tada, svake godine, nedelju dana oko spomendana mučenika, more se povlačilo, dozvoljavajući hrišćanima da se poklone moštima Svetog Klimenta.
Mirotočive lobanje Kijevopečerske lavre
Unutar svetih granica Kijevsko-peterske lavre, mesta prepunog misterija i legendi koje izazivaju strahopoštovanje, nalaze se mošti više od 120 svetitelja. Među ovim svetim ostacima, mnoge mošti leže netruležne u staklenim kovčezima, od kojih neke emituju rajski miris.
U pećinama Lavre su posebno značajne lobanje 24 neidentifikovana svetitelja, prvi put dokumentovane u 15. i 16. veku. Ove lobanje pokazuju čudesan fenomen: izlučuju smirnu, bezbojnu tečnost nalik ulju sa slatkim mirisom i pripisane lekovite moći. Kada ovo miro poteče, lobanje postaju savitljive kao vosak. Da bi se sakupila sveta tečnost, lobanje se stavljaju u posebne staklene posude.
Uprkos opsežnom naučnom ispitivanju, izvor smirne na ovim lobanjama ostaje enigma. Zanimljivo je da smirna sadrži proteine identične onima koji se nalaze kod živih ljudi, ne pokazujući znakove raspadanja. Ova trajna misterija nastavlja da fascinira i mistifikuje, naglašavajući nedokučive dubine duhovnog sveta.
Poslušnost iza groba: čuda svetog Marka Grobara
U svetim katakombama Kijevo-Pečerske lavre, priče o čudesima se prepliću sa životima njenih svetaca. Jedna takva priča pripada Svetom Marku Grobaru, monahu iz 11. veka, koji je dobio božanski dar da zapoveda mrtvima.
Upečatljiv primer poklona Svetog Marka desio se kada nije mogao da pripremi grob za svog nedavno preminulog brata. Grob je bio previše skučen da bi se bratu ispravilo odelo ili pomazilo njegovo telo uljem. U ovom trenutku potrebe, Sveti Marko je zamolio pokojnika da pomogne. Na zaprepašćenje prisutnih, pokojni brat se blago pridigao, uzeo posudu sa uljem i pomazao se unakrst na prsa i lice. Pošto je doterao svoju odeću, legao je ponovo na svoj večni počinak.
U još jednom izuzetnom događaju, Sveti Marko je zamolio monaha, koji je neočekivano preminuo, da odloži njegov odlazak za jedan dan dok se ne pripremi odgovarajući grob. Zanimljivo, monah je poslušao, vraćajući se u život na dodatna dvadeset četiri sata.
Treće čudo uključivao su dva monaška brata. Mlađi brat je preminuo u odsustvu starijeg. Po povratku, stariji brat je zatekao mlađeg kako zauzima njegovo mesto u njihovom zajedničkom kovčegu i izrazio nezadovoljstvo Svetom Marku. Odgovarajući na ovu žalbu, sveti Marko je ponizno zamolio pokojnika da pređe na drugu stranu kovčega. Za divno čudo, pokojnik se povinovao. Svedočivši to, starijeg brata je obuzelo kajanje i tražio je od Svetog Marka oproštaj za svoj raniji ispad. Ovi izvanredni izveštaji iz Kijevo-Pečerske lavre potvrđuju duboke misterije i duhovna čuda koja prevazilaze naše zemaljsko razumevanje.
Božanska kazna: Čudesni oganj u Pskovsko-pečerskom manastiru
Pskovsko-pečerski Sveto-Uspenski manastir, poznat po svojim Bogom danim pećinama, bio je svedok brojnih čuda, posebno onih sa moštima Svetog Vase. Ona je sa svojim mužem, svetim Jonom, otkrila ove pećine u 14. veku, osnovavši monašku zajednicu.
Jedan od zapaženih incidenata odnosi se na sahranu Svetog Vase. Sveti Jona je tri puta pokušao da zakopa njegov kovčeg u blizini pećina, ali svakog jutra on bi se ponovo našao na površini. Ova misteriozna pojava protumačena je kao božanski znak, što ukazuje na to da Gospod želi drugačiju tradiciju sahranjivanja. Od tada, kovčezi više nisu bili zakopavani u zemlju, već su postavljani u posebne niše ili kripte unutar pećina, slojevito poređane jedan na drugi.
Još jedan čudo desilo se tokom 16. veka, usred jednog od napada Livona na manastir. Vitez, koji je nameravao da oskrnavi sveti grob prepodobnog Vase, pokušao je mačem da otvori poklopac kovčega. U trenutku ga je pogodila božanska vatra koja je izbila iz grobnice, što je rezultiralo njegovom trenutnom smrću. Ovaj čin božanske odmazde ostavio je vidljiv trag na grobu, koji se i danas može primetiti. Posetioci često prijavljuju da osećaju slab, sveti miris koji izbija iz groba, dugotrajno svedočanstvo o svetosti Svete Vase i božanske zaštite koja obavija njeno počivalište.
Svetitelj koji sedi: Jedinstvene mošti svetog Atanasija
U Blagoveštenskoj sabornoj crkvi u Harkovu, u Ukrajini, počiva neobična relikvija koja je izaziva radoznalost i poštovanje mnogih: mošti svetog Atanasija, patrijarha carigradskog, poznate po svom sedećem položaju, što je retkost u tradicijama ruskih pravoslavaca. Ovo jedinstveno držanje dovelo je do toga da svetog Atanasija od milja nazivaju „Atanasije Sedeći“. Ali kako je do ovoga došlo?
Sveti Atanasije, nekada carigradski patrijarh, a kasnije upravnik solunske stolice, bio je čest putnik u Rusiju. Njegova putovanja su bila u crkvene svrhe – poklonjenje svetim mestima, ali i nabavke crkvenog pribora i odeždi. Godine 1694., prilikom povratka u otadžbinu preko Ukrajine, sveti Atanasije se teško razboleo. Ova bolest je dovela do toga da se neočekivano zadrži u manastiru Mhar kod Lubnija u Poltavskoj oblasti, gde je na kraju preminuo. U skladu sa pogrebnim običajima istočnih patrijaraha, sveti Atanasije je sahranjen u sedećem položaju. Kasnije su njegove mošti prenete u Harkov, gde su poštovane zbog brojnih čuda koja im se pripisuju. Prepoznatljiv položaj ovih moštiju služi kao izvanredan svedočanstvo o svetiteljevom cenjenom crkvenom statusu.
Čuda Svetog Spiridona Trimifuntskog
Mošti Svetog Spiridona Trimifuntskog, poznate po svojoj netruležnosti i brojnim čudesima, obavijene su pričama koje izazivaju strahopoštovanje. Posebno je fascinantno verovanje da je u vreme kada se relikvija ne otvara, sveti Spiridon negde drugde i pomaže onima koji su u nevolji. Ovo verovanje potkrepljuju i svetiteljeve papuče, koje svake godine čudesno pokazuju znake nošenosti, kao da još hoda među nama.
Posebnom događaju sa moštima Svetog Spiridona bio je svedok i ruski književnik Nikolaj Gogolj, 1848. godine. Gogolj je bio prisutan na praznik Svetog Spiridona, kada se svetiteljeve mošti tradicionalno nose kroz grad. Tokom ovog događaja, jedan skeptični engleski hodočasnik posumnjao je u autentičnost svetiteljeve netruležnosti, smatrajući da je telo balzamovano i da je verovatno imalo rezove na leđima. Kako se priča, kada je ovaj skeptik prišao moštima radi detaljnijeg pregleda, kako bi potvrdio svoje sumnje, pred očima svih prisutnih desilo se čudo. Telo svetog Spiridona se podiglo i okrenulo u kovčegu, otkrivajući neokaljana leđa, bez ikakvih ureza. Svedoci ovoga, Englez i sav ostali narod, bili su zaprepašćeni videvši da se svetiteljevo telo zatim vratilo u prvobitni položaj, što je svedočanstvo o čudesnoj prirodi moštiju Svetog Spiridona i božanskoj moći koju oni oličavaju.
Svečani gest: Čudesna dela Aleksandra Nevskog i oca Vitalija
U analima crkvene istorije postoje događaji koji prkose ovozemaljskom objašnjenju, koji predstavljaju primer božanskog proslavljanja. Takav događaj se desio 1263. godine za vreme parastosa blaženopočivšeg ruskog kneza Aleksandra Nevskog, koji je po postrigu uzeo monaško ime Aleksije. Dok se mitropolit spremao da pokojniku stavi pismo oproštenja, dogodio se čudesan događaj. Princ Aleksandar, iako se upokojio, ispružio je ruku, primio svitak, a zatim je s poštovanjem ukrstio ruke i položio ih na grudi. Ova zapanjujuća pojava, kako je ispričao knežev biograf, ostavila je prisutne u stanju dubokog šoka i strahopoštovanja: „I bili su ispunjeni užasom, i jedva su mogli da se povuku iz njegovog groba. Njihovo zaprepašćenje nije bilo iznenađujuće, jer je on bio mrtav, a telo je doneto izdaleka zimi.” Ovim činom Bog je projavio Svoju slavu kroz Svog svetitelja.
Zanimljivo je da je slično čudo bilo posvedočeno vekovima kasnije, 1992. godine, u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Tbilisiju, za vreme pomena Blaženog kneza 5. decembra. Ovom prilikom, shimoarhimandrit Vitalij (Sidorenko), poznati podvižnik, se upokojio.
Otac Vitalij, koji je služio u ovoj crkvi u poslednjim godinama svog života, jednom je prorekao: „Da umirim suze svojih sestara u Hristu, ispružiću ruku svoju iz kovčega.
Veran svojoj reči, dok mu je molitva oprosta stavljena u ruku tokom sahrane, njegov palac se pomerio, vraćajući se u prvobitni položaj tek nakon što je molitveni list bio pričvršćen na mestu.
Spokojan oproštaj: posthumni osmeh starca Josifa Vatopedskog
U oblasti svetog, čuda se i dalje dešavaju, čak i u savremeno doba. Potresan primer je priča o sahrani poštovanog svetogorskog starca Josifa Vatopedskog, koji je napustio ovaj život 1. jula 2009. godine.
Posle njegove smrti, po svetogorskom predanju, telo starca Josifa je bilo obučeno u monaški ogrtač. Kada je uklonjen deo tkanine koja je pokrivala njegovo lice, prisutni su bili svedoci nesvakidašnjeg prizora. Na licu starešine se nalazio miran i srećan osmeh, spokojan izraz lica, koji kao da je prevazišao granice zemaljskog postojanja.
Ovaj osmeh, vizuelni dokaz radosti i spokoja koji čekaju pravedne duše u Carstvu nebeskom, brzo je privukao pažnju širom sveta. Fotografije spokojnog izraza lica starca Josifa kružile su nadaleko, nudeći utehu i dirljiv podsetnik na večno blaženstvo obećano vernicima.
Ovo su samo nekoliko primera bezbrojnih čuda koja Gospod projavljuje kroz mošti svojih izabranika. Oni služe za naziđivanje i jačanje naše vere, podsećajući nas na bezgranična čuda Božije blagodati. Kao zvezde na nebu i zrnca peska na morskoj obali, Božija čuda su bezbrojna. Neprestano ih iznova otkrivajmo i pamtimo ih, tako da u našim vremenima iskušenja i nevolje, svetiljke naše vere ostanu jarko upaljene, nepokolebljive pred nevoljama.
Anastasija Parhomčik
