Svima je dobro poznata podela na „dve Srbije“. To je fenomen u kojem, navodno, pored jedne Srbije koja se predstavlja nacionalnom, patriotskom, postoji i ona druga koja se predstavlja građanskom, evropskom i liberalnom. Zapravo, najveća tragedija je u činjenici da ta podela ne dozvoljava postojanje treće, četvrte ili desete Srbije. Ako ne pripadate nijednom toru, oni će vas smestiti u neki.
Nema mnogo razlike između te dve Srbije – to su, u suštini, dve strane iste medalje. I kod jedne i kod druge, koren i suština svega je totalitarnost. Ako se ne uklapate u svetonazore i kalupe bilo koje od opcija, bićete prokazani, ispljuvani i oblaćeni na svakom mestu.
Takav sistem, u kojem se sve svodi na „prvu“ ili „drugu“ Srbiju, zapravo je savršeno oružje manipulacije i kontrole od strane različitih okupacionih struja. Oni su najbolji čuvari okupacije – samo sa različitih pozicija. Više o tom fenomenu govorio je profesor Lompar, koji je do tančina objasnio suštinu takvog sistema (koji često naziva Vučić – Brnabić sistemom).
Isti recept u drugoj režiji
A najbolje to ovih dana pokazuje primer Novaka Đokovića – najvećeg tenisera u istoriji i jednog od najvećih Srba u istoriji.
Dok Englezi ovih dana najavljuju podizanje spomenika nedavno penzionisanom Endiju Mariju u Ol Ingland klabu, Novaka Đokovića u Srbiji, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, pljuju osobe poput Zorane Mihajlović, Nebojše Krstića, Predraga Sarape, Dragana Vučićevića…
Endi Mari nije imao ni približne rezultate kao Novak Đoković, ali je pod pritiskom engleske propagande uvek stavljan rame uz rame sa najvećim šampionima. I svaka im čast na tome. Srpski mediji, s druge strane, najvećeg svih vremena – koga konstantno osporavaju na Zapadu nekim nebuloznim statistikama, a koji uprkos tome ponosno ističe svoje srpstvo i nikada ne odustaje od svog identiteta – omalovažavaju i predstavljaju kao većeg neprijatelja od Nataše Kandić.
I nije to ništa novo. Dok nije podržao proteste, Đoković je bio najveći neprijatelj onoj drugoj Srbiji. Treba se samo setiti objava pionira Gorana Ješića, koji je najavljivao kraj njegove karijere dok je trpeo torturu u Australiji, ali i ogavnih komentara te i takve Srbije dok je, kao čestiti Srbin, podržavao borbu za svetinje u Crnoj Gori.
Drugim rečima, sve ono što danas Novaku Đokoviću radi mašinerija Informera i Pinka, do pre nekoliko godina radila je mašinerija N1 i Danas. Komentar: „Jeste veliki šampion, ali je obični primitivni nacionalista“, zamenio je komentar: „Jeste veliki šampion, ali je izdajnik i propagira nezavisno Kosovo.“ O suludosti takvih tvrdnji ne treba ni trošiti reči, jer ko uopšte može ozbiljno da komentariše bilo šta što napišu gore navedeni?
Te dve Srbije se savršeno nadopunjuju, jer one pojedinačno nikada nisu ispunjene. Vladaju ispraznošću, primitivizmom, jeftinim političkim i medijskim programima. I onda, kad god se pojavi neko ko je ostvaren, elokventan i kulturan, on postaje suštinska pretnja tom sistemu i meta i jedne i druge Srbije.
Oni i Đoković
Ličnosti poput Đokovića su ono što oni nikada neće biti. Zato im i smeta. Oni su nedovršeni proizvodi, kontradiktorni sami sebi – lica koja se čitav život predstavljaju kao nešto što suštinski nisu. Kod njih je sve lažno.
Ovi prvi su nacionalisti na baterije, bukači i galamdžije. Njihov patriotizam ima cenu i ne poznaje žrtvu. Za njih je ljubav prema državi ljubav prema vlasti. Ovi drugi su liberali koji bi ukidali slobode, poštovaoci „evropskih tekovina“ koje su bliže Hitlerovom poimanju Evrope; socijalisti koji su suštinski kapitalisti; oni koji misle da se pomirenje u regionu postiže tako što ćemo samo mi pružati ruku i stalno biti u ulozi krivca. I jedni i drugi su na pozicijama ne zbog svojih znanja ili kvaliteta, nego zato što, kao nedovršeni i kontradiktorni, predstavljaju idealan materijal za kontrolu naroda i države. Stalno su gladni vlasti.
Đoković je sve suprotno od njih. Svojim radom je postigao sve. I kad je bio osporavan od svih, ustajao je i borio se. Na zvižduke nije odgovarao dodvoravanjem, nego borbom. Uz treninge se obrazovao. Od Srbije nije tražio ništa, nije joj ništa uzeo – samo joj je davao. Svoj uspeh je delio sa celom državom i čitavim narodom. Nikada nije dozvolio da upadne u blato podela koje se ovde stvara od ’45. Bio je i ostao istinski patriota, Srbin „starog kova“, i svetski i naš.
Za Đokovića, patriotizam nije da se samo ogrne zastavom i uslika. On se nikada ne žali – nego bori i pobeđuje. Njemu nije kriv svet – on ga je pobedio. Nije mu se dodvoravao i nikada nije bio beskičmenjak. Pred moćnicima nije savijao kičmu, a za svoja uverenja bio je spreman ostati i bez karijere. A ove dve Srbije – za jednu platu ili dnevnicu – prodale bi i sopstvenu decu.
Zapravo, Đoković je otelotvorenje Srbije, one istinske i prave. Ako želite – treće Srbije. One koja se ne valja u blatu i ne upušta u jeftine podele. Srbije kojoj su rad na sebi, sopstveno dostojanstvo i jaka kičma – najveći oblik patriotizma.
Zaključak
Ta ideološka podela na dve Srbije je lažna, jer suštinski ona ne postoji. Niti su ovi prvi patriote, niti su ovi drugi nekakva građanska opcija. To su tipovi koji ne razumeju koncept identiteta, nacionalne samosvesti i patriotizma. I jedni i drugi su isključivi, uskogrudi i prihvataju samo one koji su u okviru njihovih svetonazora.
A najveće budale su oni koji sopstveni identitet zasnivaju na toj podeli. Oni koji zbog ljudi ili stranke na vlasti misle da je nacionalizam pritivan i oni koji zbog „druge Srbije“ tolerišu svaku vlast.
