Jednom sam pitao Jehovinog svedoka: Zar nemate fotografije u svojim kućama? Imamo, odgovorio je. Dobro, kažem, zar majka, kada je dete dugo odsutno, ne ljubi njegovu fotografiju? Šta ona ljubi: papir ili dete? – pitam. Dete, – odgovara on. Kažem mu: kao što ona, ljubeći fotografiju svog deteta, ljubi njega samog, a ne papir, tako i mi ljubimo Hrista, a ne papir ili dasku. Kakvo poštovanje treba da imamo prema ikonama! Jedan monah je nekome na poklon pripremio ikonu Svetog Nikole: umotao je u dobar papir i stavio na neko vreme u orman. Ali, zbog nepažnje, postavio je ikonu naopačke. Ubrzo se u prostoriji začulo kucanje. Monah je počeo da gleda okolo da bi otkrio odakle dolazi kucanje. Kucanje se nastavilo prilično dugo: „Tup-tap-tap!“ i nije dalo monahu mira.
Konačno, prilazeći ormanu, monah je shvatio da kucanje dolazi iznutra. Otvorio je orman i video da kuca iz paketa sa ikonom. „Šta je ovo sa ikonom? – začudi se monah. Da vidim.“ Razmotavši ikonu, video sam da stoji naopako. Zatim ga je pravilno postavio i buka je odmah prestala.
Pobožan čovek posebno poštuje ikone. Rekavši „poštuje ikone“, mislimo da poštuje onoga ko je na njoj prikazan. Ako čovek, imajući fotografiju svog oca, majke, dede, bake ili brata, ne može da je pocepa ili zgazi, zar to ne važi mnogo više za ikonu! Jehovini svedoci nemaju ikone, a poštovanje koje imamo prema ikonama smatraju idolopoklonstvom.
Jednom sam pitao Jehovinog svedoka: „Zar nemate fotografije u svojim kućama?“ „Imamo“, odgovorio je. „Dobro“, kažem, zar majka, kada je dete dugo odsutno, ne ljubi njegovu fotografiju? Šta ona ljubi: papir ili dete?“ – pitam. „Dete“, odgovara on. „Pa“, kažem, „kao što ona, ljubeći fotografiju svog deteta, ljubi njega samog, a ne papir, tako i mi ljubimo Hrista, a ne papir ili dasku“.
– Starče, ako je na nekoj dasci nekada bila ikona Hrista, Bogorodice ili nekog svetitelja i boje su se vremenom izlizale, i onda treba da je celivamo?
– Naravno! Kada čovek celiva svete ikone sa strahopoštovanjem i žarkom ljubavlju, on upija boje ovih ikona, a u sebi, unutra, oslikavaju se ovi svetitelji. Svetitelji se raduju i utiskuju se u ljudska srca.
Kada hrišćanin sa poštovanjem celiva svete ikone i traži pomoć od Hrista, od Bogorodice, od svetih, onda on vrši celiv srcem, koje upija ne samo Blagodat Hristovu, Bogorodicu ili svete, nego celog Hrista ili Presvetu Bogorodicu ili svetitelje, koji stoje u ikonostasu njegovog unutrašnjeg hrama. „Čovek je hram Svetoga Duha“ (1. Kor. 3:16 i 6:19). Gledajte, svaka služba počinje i završava se celivanjem ikona. Kad bi ljudi ovo razumeli, koliko bi onda radosti osetili, koliko bi snage dobili!
Kada vidimo svete ikone, naše srce treba da preplavi ljubav prema Bogu i svetima, i da padnemo pred njima, poklonimo im se i celivamo ih sa velikim strahopoštovanjem.
Kad biste mogli da vidite jednog prepodobnog starca monaha iz manastira Filoteja – oca Savu: sa koliko je strahopoštovanja, sa kakvom nežom i ljubavlju poštovao ikonu Presvete Bogorodice „Poljubac“! Čak je na ovoj ikoni Bogorodice bila i kvrga, jer su je oci celivali na istom mestu.
Cela osnova je poštovanje. Neko samo dodirne zid na koji je ikona bila naslonjena i već prima Blagodat, dok neko možda ima najbolju ikonu, ali ne dobija nikakvu korist, jer nema strahopoštovanja. Jedan može imati koristi od običnog krsta, dok drugi, koji nema poštovanja, neće imati koristi ni od samog Životvornog Drveta.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji sa ruskog: Petar Volkov
