Tomina nedelja je prva nedelja posle Vaskrsa. Naziva se još i Nedelja Antipashe, Bela nedelja. Novom nedeljom se naziva, jer početak svih nedelja počinje od nje, jer posle Vaskrsa prvi put ponavlja i kao da obnavlja veliki praznik Vaskrsenja. Posvećena je Svetom apostolu Tomi, i njegovom neverstvu u Hristovo Vaskrsenje.
Tog dana je apostol Toma svoje neverje zamenio verom. Sumnje apostola Tome je uklonio sam Gospod, ušavši kroz zatvorena vrata u prostoriju u kojoj su se nalazili apostoli okupljeni na molitvu. Onda je rekao Tomi da opipa Njegove rane. Nakon toga, apostol Toma je uzviknuo: “Gospod moj i Bog moj!”
U bogosluženju Tomine nedelje, pored glavne teme o uverenju apostola Tome u Vaskrsenje Hristovo, spominje se i slavni silazak Isusa Hrista u Ad (veličanije), gde je umrlima objavio Svoju pobedu nad grehom i smrću i Svoje večno proslavljenje (1. Pt 3, 18-19). Poredak službe toga dana, kao i njen sadržaj, nije običan, vaskrsan. Ovo kao da je poredak jednoga od dvanaest praznika, samo bez parimeja, ali sa litijom, sa pevanjem naročitih stihira koje opisuju događaj koji se praznuje.
Od Tomine nedelje se opet vrše molitve za umrle, nakon prekida unutar perioda koji je počeo od Lazareve subote. Iz ovog perioda zabrane su izuzeti četrdesetodnevni parastosi, saglasno propisima Tipika. Na dan posle Tomine nedelje, u Pobusani ponedeljak, služe se parastosi na grobljima, čime živi kao da čestitaju svojim upokojenim srodnicima i bližnjima radosni praznik Vaskrsenja Hristovog. Na parastosima i sahranama na groblju sve do odanija Vaskrsa umesto “Svjatij Bože” peva se “Hristos voskrese”.
Episkop Ilarion Alfejev: Vera i nevera (Beseda na Tominu nedelju)
„Ako ne vidim na Njegovim rukama rane od klinova i ne stavim prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati“. Tako je Toma odgovorio Spasiteljevim učenicima, koji su ga obavestili da su videli vaskrslog Gospoda (Jovan 20, 25).
„Ako ne vidim, neću poverovati“. Tako često nama, verujućima, odgovaraju ljudi koji od nas traže logičke, spoznajne dokaze hrišćanske vere. Ali takvih dokaza nema i ne može ih biti, jer je hrišćanska vera iza granica razumnog shvatanja, ona je iznadracionalna. U hrišćanstvu se ništa ne može dokazati logički – ni postojanje Boga, ni vaskrsenje Hristovo, niti druge istine koje se mogu jedino primiti ili ne primiti verom.
„Boga niko nikada nije video“, govori apostol Jovan Bogoslov (Jovan 1, 18). Ni postojanje Boga niko nikada nije dokazao. Ni Hristovo vaskrsenje niko nije nikada posvedočio na taj način da bi ono postalo očigledna činjenica za čitavo čovečanstvo. Ipak, bez obzira na prividnu nedokazivost hrišćanske vere, milioni ljudi su prilazili, prilaze i prilaziće Hristu. Verovali su, veruju i verovaće u Hristovo vaskrsenje. Priznavali su, priznaju i priznavaće Božije postojanje. Zašto? Zato što su susreli Boga na svome putu. I nikakvi dodatni dokazi im nisu potrebni.
Susret čoveka i Boga
Ali kako nastaje susret čoveka sa Bogom? Za svakog na različit način. Za jedne to je iskustvo iznenadnog otkrivenja, progledavanja. Kada ljudi odjednom saznaju da je Bog zajedno sa njima, da je On – ovde, da ih vidi i čuje, a oni vide i čuju Njega. Za druge je to iskustvo proizrastanja u njima prisustva Božijeg, iskustvo postepenog upoznavanja Hrista vaskrslog.
Biva da Hristos susreće čoveka, ali čovek ili to ne shvata ili tek kasnije počinje da shvata da je to bio susret sa Gospodom. Upravo se to dogodilo sa dvojicom učenika koji su se vraćali iz Jerusalima u Emaus, koji u putniku koji im se približio nisu poznali Isusa, zato što se Njegov spoljašnji oblik nakon vaskrsenja izmenio. Gospod je razgovarao sa njima tokom čitavog puta. Ušao zajedno sa njima u dom, i tek kada je prelomio hleb oni su Ga poznali, ali on je istog trenutka postao nevidljiv. I onda su rekli: „Nije li gorelo srce naše dok nam je govorio na putu“ (Luka 24, 32) I sa radošću su pošli i obavestili učenike o svom susretu sa vaskrslim Učiteljem.
Poražavajuće je da učenici nisu poznali Hrista kada je bio sa njima. Telesne oči im nisu pomogle da raspoznaju vaskrslog Boga. Ali unutrašnjim očima duše, oni su poznali Gospoda. I samo što su Ga poznali, postao je nevidljiv za njih. Jer telesni vid nije potreban, kada se srce zaplamti verom.
To se dešavalo i dešava se sa hrišćanima koji nisu videli Boga, ali su poverovali u Njega. Zato što im se srce razgorelo ljubavlju prema njemu. Upravo za njih govori Hristos: „Blaženi koji nevideše, a verovaše“ (Jovan 20;29). Blaženi zato što nisu tražili logičke dokaze, već onaj oganj koji Bog ubacuje u srca čovečja. I mi verujemo u Hristovo vaskrsenje, ne zato što nas je neko ubedio u to, već zato što smo mi sami, svojim unutrašnjim iskustvom poznali Vaskrslog. Mi nismo poverovali zato što smo videli Boga, već zato što smo osetili Njegovo živo prisustvo u našem srcu.
Vera u savremenom svetu
Skeptički razum savremenog čoveka govori: „Ne vidim – ne verujem“. A mi govorimo: „Verujem, premda i ne vidim“. Ako bi u religiji sve bilo vidljivo, spoznajno, dokazivo zbog čega i u šta bi trebalo verovati? Ako u religiji ne bi postojale tajne, čime bi se ona razlikovala od ostalog što nas okružuje u zemaljskom životu?
Stupajući na hrišćanski put mi izazivamo svet koji nas okružuje, koji od nas traži logično opravdanje naše vere. Više od toga, mi izazivamo sopstveni razum koji često sumnja u postojanje Boga… Krenuvši na plovidbu lađom hrišćanske vere mi mnogo rizikujemo. Nemamo garanciju za to da ćemo dostići cilj, ne pretrpevši „brodolom u veri“ (1.Timoteju 1, 19). Nama u ovom životu nije obećan takav susret sa Hristom licem licu kojega se udostojio Toma, dotakavši se rana na Spasiteljevom telu i dobivši opipljiv dokaz Hristovog vaskrsenja. Svakako, u budućem veku videćemo Hrista licem licu. Ali eto, i u to treba verovati! Sada nam je dan jedino unutrašnje iskustvo Hrista vaskrslog. Iskustvo koje je jače od svih logičkih dokaza, od svakog telesnog „viđenja“.
Zbog čega nam je dato ovo iskustvo? Da bi ga podelili sa drugima. Treba da shvatimo da sve dotle dok ne poverujemo u Hristovo vaskrsenje, sve dotle dok vaskrsli Hristos ne postane iskustvo svakog čoveka, neće se završiti Hristova misija na zemlji. I kao što su apostoli nakon Hristovog vaskrsenja pošli da propovedaju Hrista, tako smo i mi pozvani da čitav svoj život, ne samo rečima, već i delima – propovedamo Hrista vaskrsloga.
Svedočenje vaskrsenja
Zašto se u pashalne dane bogosluženje ne savršava samo unutar hrama već i van njegovih zidina? Zašto se na zadovoljavamo uobičajenim poretkom službe, nego smatramo za neophodno da sa krstovima ikonama i horugvama izlazimo na ulicu? Upravo zato što naša misija nije da se naslađujemo Hristovom blizinom ovde, u hramu, već i da svedočimo o Vaskrslome tamo, na ulici, gde svet živi svojim životom.
Setimo se da smo pozvani da produžimo dela apostola, koji nisu videli Hristovo vaskrsenje telesnim očima, ali su ga videli očima duše. Setimo se da nisu samo njima, nego i nama upućene Spasiteljeve reči: „Idite, naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sačuvaju sve što Sam vam zapovedio; i evo Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin“ (Matej 28, 20).
