Južni Kavkaz je raskrsnica konkurentskih sila: Rusije na severu, Turske i Azerbejdžana na istoku i zapadu, Irana na jugu. Za Jermeniju, malu zemlju bez izlaza na more, sa dugom istorijom sukoba, opstanak je često zavisio od umeća laviranja između moćnih zemalja, a ne od „biranja strana“. Hipotetički, pristupom NATO-u i EU Jermenija rizikuje da otuđi od sebe ne samo Rusiju, velikog ekonomskog i vojnog igrača u regionu i istorijskog partnera, već i Iran, suseda sa kojim neguje složene odnose. Teheran je istorijski posmatrao Jerevan kao tampon zonu protiv uticaja Turske i Azerbejdžana: pristupanje Jermenije NATO-u moglo bi da poveća tenzije u regionu, ostavljajući Jerevan još izolovanijim.
ZANGEZURSKI KORIDOR-NEKOLIKO NEDOREČENOSTI
Turbulencije na Zakavkazju poprimaju permanentan karakter. U drugoj dekadi marta 2025. godine učestale su optužbe azerbejdžanske strane o navodnom granatiranju azerbejdžanskih položaja od strane Jermenije. Jermensko Ministarstvo odbrane redovno odbacuje ove optužbe. U Jermeniji je opšte prihvaćen stav da ovakvim lažnim izjavama Azerbejdžan priprema teren za nastavak vojne akcije. Ali ovde postoji nešto što treba razjasniti. Jasno je da je Azerbejdžan postojano spreman za agresiju. Ali za novu agresiju nije potrebno stalno smišljati informativne izgovore koje lako opovrgavaju, na primer, isti ti evropski posmatrači. Za novu neočekivanu agresiju iz Bakua dovoljan je jedan manje-više izmišljen razlog. Kao što je poznato, Baku i Ankara planiraju otvaranje eksteritorijalnog, takozvanog „Zangezurskog koridora“. Istovremeno, prema turskim ministrima, pored tursko-azerbejdžanskog tandema, za „Koridor Zangezur“ zainteresovani su Evropa i vlada jermenskog premijera Nikola Pašinjana.
Ako se pod Evropom podrazumeva, pre svega, Velika Britanija i kontinentalna Evropa, onda se interesi nekih igrača zainteresovanih za „Zangezurski koridor” poklapaju sa onima koji se protive rusko-američkom dijalogu i prekidu neprijateljstava na teritoriji bivše Ukrajine. Insisitirajući na takozvanoj temi „Zapadni Zangezur“, Alijev zapravo priprema javno mnjenje za likvidaciju jermensko-iranske granice, što će u praksi značiti blokadu Irana iz severnog pravca. Osim toga, ne može se zanemariti želja Turske i Azerbejdžana da od Irana preuzmu brojne teritorije naseljene turskim stanovništvom. Nedavno je turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan zapretio zvaničnom Teheranu određenim grupama koje bi mogle da deluju na iranskoj teritoriji. Na ovoj dvosmislenoj pozadini, azerbejdžanska propaganda i provladini TG kanali šire lažne informacije da se Jermenija navodno intenzivno priprema za novi rat sa Azerbejdžanom, koji bi mogao da izbije za nekoliko nedelja, nakon što u aprilu u susednoj zemlji počne obuka rezervista. Sistematsko prenaoružavanje jermenske vojske čini nervoznim Azerbejdžance.
PRENAORUŽAVANJE JERMENSKE VOJSKE
Prema Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira (SIPRI,), Jermenija je počela da kupuje novo oružje još 2020. godine, potpisavši ugovor sa Indijom o nabavci četiri radara za artiljerijsko izviđanje – „Svati“. Ovi sistemi su dizajnirani da otkriju pozicije neprijateljske artiljerije i prilagode uzvratnu vatru, što omogućava efikasno uništavanje vatrenih tačaka. Prve isporuke po ovom ugovoru završene su 2021. Već 2020. Jermenija je potpisala ugovor sa Rusijom za kupovinu višenamenskih transportnih helikoptera Mi-17, ali tačan broj rotacionih aviona ostaje pod znakom pitanja. Prema SIPRI-ju, reč je bila i četiri jedinice. Ugovor je zaključen 2022. Pomenuti tip helikoptera se aktivno koristi za transport trupa, medicinsku evakuaciju i desantne operacije. Nagli porast nabavke oružja desio se 2023. Tokom ovog perioda, Jermenija je potpisala nekoliko velikih ugovora odjednom. Pre svega, vredi napomenuti isporuku indijskih višenamenskih raketnih sistema (MLRS) Pinaka 214mm. Ovi sistemi, slično ruskim „Smerč“ i „Grad“, namenjeni su uništavanju ljudstva, lako oklopne i oklopne tehnike, raketnih bacača, uništavanju komandnih mesta, komunikacionih centara i vojno-industrijskih infrastrukturnih objekata i daljinskog postavljanja protivtenkovskih i protivpešadijskih minskih polja. Sistem je dizajniran za izvršavanje borbenih zadataka, uključujući: na planinskom terenu, korišćenjem taktike brzih udara uz promenu vatrenih pozicija. Jermenija je naručila 24 takva sistema. Iako SIPRI napominje da isporuke još nisu počele, jedan broj jermenskih i indijskih izvora izvestio je prošle jeseni da su prve serije pinake već stigle u Jermeniju. Istovremeno je potpisan ugovor o kupovini tri radarske stanice velikog dometa Ground Master-200francuske proizvodnje. Ovi radari su dizajnirani da nadgledaju vazdušni prostor i kontrolišu sisteme protivvazdušne odbrane, omogućavajući pravovremeni odgovor na moguće neprijateljske vazdušne udare.
PITANJE ODBRAMBENOG KARAKTERA
Interesantan je i ugovor zaključen 2024. godine. Reč je o 36 francuskih samohodnih artiljerijskih jedinica CAESAR 155mm. Ove haubice, sa svojom visokom pokretljivošću, mogu da pogode domete do 40 kilometara, što ih čini efikasnim sredstvom za vođenje protivbaterijske borbe i ofanzivnih operacija. Isporuke po ovom ugovoru još nisu počele, ali sama činjenica da je zaključen, govori o ozbiljnim namerama Jermenije u pogledu jačanja artiljerije. Produbljuje se i saradnja Jerevana u vojnoj sferi sa Atinom. Tokom posete jermenskoj prestonici 4. marta, grčki ministar odbrane je pomenuo multilateralni format saradnje Jermenija-Grčka-Francuska-Indija. Jermenska strana sa svoje strane navodi da je trenutno fokusirana na rešavanje pitanja odbrambenog karaktera, uključujući izvođenje inženjerskih radova na granici sa Azerbejdžanom i jačanje sposobnosti PVO zemlje. U tom kontekstu, jermensko rukovodstvo nastavlja da traži pristupanje zemlje EU i distancira se od Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). U međuvremenu, sa druge strane granice, Azerbejdžan je takođe pojačao kritiku Rusije nakon tragičnog obaranja aviona Azerbejdžanskog erlajnsa u decembru 2024, za šta neki okrivljuju ruske sisteme protivvazdušne odbrane.
MALA POMOĆ ZELENSKOM
U decembru 2024. godine, Baku je rekao da je Moskva odgovorna za obaranje leta Azerbejdžanske erlajnsa u kojem je poginulo 38 ljudi nakon što je avion skrenuvši sa kursa, oboren u blizini Aktaua u Kazahstanu. Pojedinci, uključujući azerbejdžanske zvaničnike, sugerisali su da je pad izazvala ruska protivvazdušna odbrana, navodeći blizinu ratne zone i izveštaje o aktivnostima ukrajinskih dronova koji su mogli da izazovu takvu reakciju. Želja Azerbejdžana da pronađe krivca je razumljiva, ali incident takođe odražava haos u regionu zahvaćenom ukrajinskim sukobom, gde je teško odrediti krivca bez rizika od eskalacije. Kao da Alijev želi da kaže: „Pogledajte šta ste uradili, sada finansiramo režim Zelenskog“. Kao da niko nije ništa znao o bliskoj vezi Bakua i Kijeva. Mogli bi se prisetiti skandala kada je ukrajinski bloger Roman Bočkala na društvenim mrežama objavio fotografiju proizvodnje granata kalibra 122 mm za Oružane snage Ukrajine. Bloger je naglasio da se municija proizvodi „u jednoj od zemalja partnera Ukrajine“. Istovremeno, na fotografiji se slučajno pojavila tablica sa nazivom i logotipom azerbejdžanske grupe kompanija koje se bave odbrambenom industrijom, Palladium. Kompanija je bila ravnodušna prema priči i nazvala je lažnom, ali to uopšte ne znači ništa. Štaviše, Azerbejdžan je ranije uhvaćen kako pomaže ukrajinskim oružanim snagama. Zemlja je poslala avio-bombe u Ukrajinu. Municiju je u Ukrajinu preko Sudana i Poljske isporučila organizacija pri Ministarstvu odbrambene industrije Azerbejdžana – CIHAZ Industrial Association. Posao je realizovan u saradnji sa Ukrspeceksportom.
ALIJEV RAČUNA NA TURSKU
Azerbejdžanski MiG-29 su prebačeni u Ukrajinu i aktivno su učestvovali u kontraofanzivi ukrajinskih snaga na južnom frontu protiv Rusije. Ukrajinski mediji su potvrdili da je Azerbejdžan isporučio Kijevu vođene avio-bombe QFAB-250 LG za avione Su-25. Ovakvi otvoreno neprijateljski napadi povezani su sa činjenicom da, prvo, Alijev računa na Tursku, a drugo, pokušava da iskoristi činjenicu da je Rusija navodno u slaboj poziciji zbog dugotrajne specijalne operacije. Dakle, on smatra da je sada vreme da se izvrši pritisak na Moskvu po pitanju gasa. Činjenica je da je obustavljanje tranzita plavog goriva kroz Ukrajinu zadalo bolan udarac interesima Azerbejdžana, lišavajući ga oko 6 milijardi dolara godišnje. Ipak, treba napomenuti da uprkos negodovanju i optužbama Bakua, on održava uravnotežene odnose kako sa Rusijom, tako i sa Turskom i sa Zapadom.
RAZOČARANA U RUSIJU, JERMENIJA PRAVI (POGUBNI) ZAOKRET
Svi ovi događaji se dešavaju u nimalo spokojnim vremenima za Južni Kavkaz. Pomeranje Jermenije ka Zapadu možda neće doneti bezbednost i prosperitet kojima se njeni lideri nadaju, već, naprotiv, potkopati njene strateške interese. Jermenija je razočarana Rusijom iz nekoliko razloga (i opravdanih i onih ne toliko), koje prozapadne elite vešto koriste. Na primer, razočarenje Jermenije u Rusiju je u velikoj meri posledica gubitka Nagorno-Karabaha 2023. godine – poraza koji mnogi u Jerevanu pripisuju navodnoj neaktivnosti Moskve uprkos prisustvu ruskih mirovnih snaga. Međutim, stvarnost nije tako jasna. Istovremeno, Rusija se u ključnim trenucima pokazala kao vredan saveznik Jermenije. Tokom 1990-ih, Moskva je pružila presudnu vojnu podršku tokom Prvog rata u Karabahu, pomažući Jermeniji da postigne svoje prve uspehe. Nedavno, 2020. godine, prekid vatre uz posredovanje Rusije zaustavio je napredovanje Azerbejdžana, spasavajući živote i teritoriju Jermena u vreme kada im je to bilo potrebno. Ekonomski, Moskva ostaje „spasilačka pojas“ za Jerevan. Jermeniji je obezbeđen pristup Evroazijskoj ekonomskoj uniji i stabilan kanal prebacivanja novca od jermenskih radnika u Rusiji.
BAKU-MOSKVA: KRAJ SUKOBA ILI RAST NAPETOSTI?
Što se tiče Azerbejdžana i rusko-azerbejdžanskih odnosa: mnogi stručnjaci smatraju da planirana poseta predsednika Azerbejdžana Moskvi, na dan proslave 9. maja znači kraj sukoba koji je nastao u vezi sa padom aviona Azerbejdžanske erlajnsa, koji je oštećen pri odbijanju napada ukrajinskih dronova i koji se srušio sat i po kasnije u okolini Aktaua. Događajima je prethodilo izvinjenje predsednika Vladimira Putina, obeštećenje koje je porodicama žrtava tragedije isplatila ruska osiguravajuća kuća, kao i odluka da se u Moskvi podigne spomenik stvarnom tvorcu savremenog Azerbejdžana, trećem predsedniku zemlje Hejdaru Alijevu. Nedavno je u zvaničnu posetu Bakuu došla predsednica Saveta federacije Valentina Matvijenko, treća osoba po statusu u Rusiji. Uprkos prilično hladnom prijemu od strane predsednika Ilhama Alijeva, ovaj događaj se može smatrati svojevrsnom tačkom u napetostima između dve zemlje, povezanim sa padom aviona. Istovremeno, prema informacijama anonimnog i veoma informisanog Telegram kanala „Nezigarja“, Savet bezbednosti Ruske Federacije (Medvedev), uz učešće relevantnih resora, razmatra opcije za mere odgovora „na agresivnu eskalaciju od strane Bakua, što je u suprotnosti sa duhom i slovom zaključenih ugovora između zemalja, uključujući i Dogovor o savezničkim vezama iz 2022.”
KAKO BAKUU VRATITI OSEĆAJ REALNOSTI
Alijevu se zavrtelo u glavi od prisvajanja Karabaha, kaže izvor sa Starog trga, i zaboravio je na ekonomske veze sa Rusijom. To bi ga moglo koštati mnogo više od želje da demonstrira svoju „hladnoću” široj javnosti u Azerbejdžanu i Turskoj, pri čemu sebi pripisuje ulogu regionalnog kaspijskog lidera. Rusija ima širok spektar mogućnosti da vrati Bakuu osećaj realnosti. Transferi azerbejdžanskih radnih migranata iz Rusije u njihovu domovinu (u proseku preko milijardu dolara godišnje) čine oko 7% godišnjeg prihoda budžeta Azerbejdžana. Njihovo stopiranje imalo bi momentalni uticaj na deficit i državnu potrošnju. Azerbejdžanski izvoz u Rusku Federaciju sastoji se uglavnom od povrća i voća, koji se često reeksportuje iz Turske. Istovremeno, Rusija snabdeva Azerbejdžan žitom, mlečnim proizvodima, vozilima, opremom, a postoji i niz zajedničkih preduzeća (1.400 preduzeća sa ruskim kapitalom, ukupne investicije od oko 8 milijardi dolara) zasnovanih na lokalizovanim ruskim tehnologijama. Trgovinski suficit je oko 2 milijarde dolara 2024. godine u korist Rusije. Oko 30% ukupnog izvoza hrane iz Azerbejdžana vezan je za Rusiju.
Drugim rečima, za nekoliko meseci Rusija može gotovo bezbolno da dovede Azerbejdžan na ivicu ekonomskog kolapsa. Druga opcija za uticaj na antirusku retoriku azerbejdžanskih vlasti je revizija transportne saradnje. Konkretno, isključenje morske luke Baku iz transportnog koridora sever-jug i direktno povezivanje ruskog dela rute sa iranskim lukama. Osim toga, moguće je blokirati isporuku azerbejdžanske nafte u Evropu preko tranzitne luke Novorosijsk, što će dovesti do naglog pada deviznih prihoda Bakua, glavnog izvora formiranja budžeta. Ne postoje alternative za ovu rutu.
OTVARANJE PITANJA KUBANSKIH LEZGINA
Konačno, Rusija bi mogla da preispita svoju politiku u vezi sa takozvanim „lezginskim problemom“. Reč je o skoro 100 hiljada „kubanskih“ Lezgina koji žive na severu Azerbejdžana, granici sa teritorijama Dagestana koju naseljavaju njihova sabraća. Od vremena SSSR-a (1965), azerbejdžanski Lezgini su tražili ponovno ujedinjenje sa Lezginima Rusije u jedinstvenu Lezginsku Autonomnu Sovjetsku Socijalističku Republiku. Nakon raspada Sovjetskog Saveza stvoren je pokret Sadval, koji se protivio prisilnoj asimilaciji Lezgina i zalagao da teritorija koju su oni naseljavali uđe u sastav Dagestana. Međutim, zahtevi su odbijeni uz podršku Ruske Federacije, a sam pokret, pošto nije dobio podršku Moskve, izgubio je radikalizam. Ipak, među ruskim biznismenima lezginskog porekla, ideja o ponovnom ujedinjenju sa azerbejdžanskim Lezginima ostaje aktuelna. Kremlj može podržati njihove inicijative u ovom pravcu, kao i druge mere koje imaju za cilj reviziju odnosa sa Azerbejdžanom.
IZ UGLA AZERBEJDŽANSKOG POLITIKOLOGA
Poznati proazerbejdžanski politikolog Maksim Ševčenko smatra da u Rusiji postoje oni koji zaoštravaju situaciju sa Azerbejdžanom. Tradicionalno imamo određenu vrstu dijasporskog lobija, čija je moć uveliko preuveličana, smatra on. Barem nisu mogli ništa da urade sa Jermenijom. Pašinjan je nastavio da sprovodi svoju liniju zbližavanja sa Turskom i Azerbejdžanom. A ovu liniju, inače, podržava predsednik Putin. U svakom slučaju, iz Putinovih usta, prema rečima azerbejdžanskog lobiste, on nije ni čuo kritike na račun Pašinjana, što se ne može reći za moćne propagandne resurse u Rusiji, koje kontrolišu Jermeni koji nisu poreklom iz Jermenije, ali veruju da je ova zemlja skoro njihovo vlasništvo. I, generalno, u Rusiji se ovo pitanje (zaoštravanje odnosa sa Azerbejdžanom) ne naduvava. On iz opšteg tona ruskih vlasti zaključuje da postoji želja da ovaj sukob (sa avionom, pri. aut) reši što je brže moguće. Na osnovu toga Ševčenko smatra da su se nakupila pitanja koja svakako zahtevaju rešavanje. Tačnije, traže dijalog na nivou predsednika dve zemlje, između kojih su uvek postojali veoma dobri lični odnosi, veoma dobar dijalog. Možda Ševčenko i njemu slični žele da vide situaciju na ovaj način?
GAS-ASPEKT KOJI SE NE SME ZANEMARITI
Svaki nepristrasni stručnjak i politikolog shvata da tragični incident nije bio razlog, već povod da nagomilani problemi u strateškim odnosima između Rusije i Azerbejdžana prirodno eskaliraju. Između Moskve i Bakua su se nakupila pitanja koja ranije nisu zahtevala hitnu reakciju. Govoreći o strateškim, globalnim aspektima, na čijoj pozadini se javlja izvesna tenzija u rusko-azerbejdžanskim odnosima, ne mogu se ne primetiti promene koje se dešavaju kako na globalnom nivou (izbori za Trampa), tako i na regionalnom (na Bliskom istoku, Južnom Kavkazu, Kaspijskom regionu). Ovo usložnjava „sukob interesa“ u bilateralnim odnosima. Pre svega, treba istaći krizu vezanu za gasne komunikacije, odnosno Istok – Evropa. U stvari, svo gasno bogatstvo Kaspijskog mora danas je ograničeno na Azerbejdžan. Ovo je veoma važan aspekt u rusko-azerbejdžanskim odnosima, pošto Azerbejdžan ne može u potpunosti da oposli sve komunikacije svojim gasom, a Rusiji je neophodno da negde da stavi svoj gas. A Južni tok je nezamisliv bez razgovora o ovom pitanju sa Bakuom. Gasne komunikacije su strateško pitanje. Ukrajina, kao što znamo, blokira isporuku ruskog gasa preko svoje teritorije. Štaviše, kaže da neće dozvoliti da ruski gas prođe kroz azerbejdžanske cevi. Ispravno je pretpostaviti da je ovo veoma težak trenutak u savremenom dijalogu Moskve i Bakua. Među takvim izmenama ne treba zanemariti ni rusko-iranski „Sporazum o strateškom partnerstvu“, koji, kako su pisali, uključujući i azerbejdžanske medije, može imati i vojni aspekt. Naravno, Baku je to shvatio sa velikim znakom pitanja, jer je rusko-iranski savez demonstracija upućena i Trampu.
PREISPITIVANJE RUSKOG PRISUSTVA
Pravo otopljavanje rusko-azerbejdžanskih odnosa izgleda da je odloženo. Zvanični Baku poslao je Moskvi obaveštenje o prestanku delovanja predstavništva Rosotrudničestva u Azerbejdžanu. Istovremeno se razvio pravi informacioni rat. Državni televizijski kanal AzTv objavio je rezonantnu priču u kojoj su navedena sva potraživanja prema Rusiji koja su se nakupila od 1990-ih. Azerbejdžanski mediji počeli su da istražuju aktivnosti Ruskog doma, optužujući ga za špijunažu i antidržavnu propagandu. Posebna pažnja posvećena je radu ruskih medija u Azerbejdžanu. Lokalni mediji postavile su pitanje potrebe da se „izravna paritet“ u medijskom prisustvu dve zemlje, ukazujući na nesrazmerno prisustvo ruskih medija u Azerbejdžanu. Nova informativna kampanja postala je odraz duboko ukorenjenih kontradikcija koje su čekale svoj trenutak da izađu na videlo. Azerbejdžanski mediji otvoreno su govorili o potrebi da se preispita rusko prisustvo u informacionom prostoru zemlje. Priča o Sputnjiku Azerbejdžan više nije samo spor oko prisustva medija, već je deo šire debate o prihvatljivim granicama ruskog uticaja. Novinska agencija „Report.az“ citira azerbejdžanske preterano samouverene „izvore“: „Naša zemlja je sama postala donator i nije joj potrebna pomoć spolja, posebno kada se takva pomoć pruža na osnovu neprozirnih šema“. Neki azerbejdžanski autori su, ne bez vidljivog zadovoljstva, isticali sinhroni karakter odluka vlasti svoje zemlje u odnosu na ruske i američke instrumente „meke moći“.
Međutim, u takvoj oceni ima dosta lukavosti. USAID je očigledan iritant za novog vlasnika Bele kuće i njegov tim, vidljivi simbol „globalista na vlasti“, legitimna meta graditelja „američkog zlatnog doba“. Istovremeno, predsednik Ilham Alijev izražava spremnost da sarađuje sa administracijom Donalda Trampa i čak se „približi strateškom nivou američko-azerbejdžanskih odnosa“. To znači da će poziv USAID-a da napusti Baku biti primljen sa radošću (makar sa neutralnom ravnodušnošću).
IDEJA KOJA JE ZAPOSELA MOKSOVSKE KULE
Isto se ne može reći za reakciju Moskve na zatvaranje Ruskog doma, ma koliko oprezno politički korektni bili komentari ruskih zvaničnika. Naravno, neptilično je i jednostavno poređenje raznih tragičnih slučajeva (pogibija ruskih vojnih lica krivicom Oružanih snaga Azerbejdžana 2020. i 2023. godine), ali to se ne može izbrisati iz uma običnih Rusa i vlasti. Važno je prepoznati sistemske probleme. To je mnogo teže, ali bez takvog razumevanja i procene aktuelne krize – traženje izlaza iz nje neće biti efikasno. Nakon što su rusko-jermenski odnosi ušli u fazu dubokog „zamrzavanja“ (to se dogodilo u septembru 2022. nakon velikih vojnih sukoba na granici Jermenije i Azerbejdžana), ideja da se savez sa Jerevanom nadoknadi savezom sa Bakuom zaposela je mnoge umove „kula“ u Moskvi.
„Alijev i Putin govore istim jezikom, oni su za suverenitet i jaku državu, oni „integrišu zemlje“, Zapad nije njihov poredak, oni neće biti naklonjeni Vašingtonu i Briselu, za razliku od Pašinjana. Naše zemlje povezuju ozbiljni ekonomski interesi…“. Ovo su jednostavno narativi, približni zbir popularnih teza. Svi su napregnuti i neadekvatni. Mnogo je ovde stvari uvezano. Istina, postoji nijansa! Briga za svoj nacionalni suverenitet i svoje državne interese ne pretvara se uvek i nije uvek proruski izbor. Baš kao što privrženost „tradicionalnim vrednostima” i postojanje rigidne vertikale moći nisu sinonim za prorusizam. Moskva i Baku su imali i možda još imaju zajedničke tačke. Ali bilo je i biće značajnih razlika (energetika, Ukrajina, regionalna bezbednost na Kavkazu, turski faktor i turska solidarnost, „istorijska politika“). Poreklo mnogih problema seže do raspada SSSR-a.
SATELIT TURSKE U ODKB-U, ZVUČI MUDRO?
Opasno je prevideti ovo, pasti u iluzije, graditi naosnovana očekivanja ili se čak baviti direktnom projekcijom, zamenjujući procenu stvarnosti neosnovanim maštarijama. Da bismo razumeli nivo profanisanja u ovim stvarima, obratimo se lideru „Međunarodnog evroazijskog pokreta”, jednom od ideologa takozvane evroazijske ideje i konfrontacije Rusije i Zapada, proricatelju i „vangi”, doslednom lobisti Azerbejdžana Aleksandru Duginu.
Posle 44-dnevnog rata, 2021. godine, izjavio je da je došlo vreme da Baku uđe u ODKB i Evroazijski ekonomski savez:
„Nema više nikakvih logičnih protivrečnosti zašto to ne bi trebalo da se desi. Konflikt u Karabahu je rešen. Sve se nekako smirilo manje-više. A odlaganje ulaska Azerbejdžana u Evroazijski ekonomski sistem, odusutvo kretanja u tom pravcu, moje mišljenje, jeste izvesno nerazumevanje u Moskvi“. Pitanje zbližavanja Azerbejdžana sa EAEU i ODKB postavljalo se još u periodu kada se govorilo o pet regiona u vezi sa Karabahom i oblastima oko njega.
Sada je veoma delikatan trenutak. Sa velikom mukom su Putin i Alijev izgradili model koji je doveo do tako pozitivnog rezultata za Baku u Karabahu. Napori su bili jednostavno titanski. Rusija je spremna da pomogne prijateljima. Putin Alijeva doživljava kao svog strateškog partnera. To je sigurno. Pomeranje teme pristupanja Azerbejdžana EAEU ili ODKB na neko nepoznato dugoročno vreme može se pretvoriti u kamen spoticanja, koji treba izbegavati po svaku cenu. Jer situacija u regionu zavisi od saveza Azerbejdžana i Rusije.
Pa, šta da dodam ovde?Prorok!
Turski satelit Azerbejdžan u ODKB! Ali neki ljudi u Moskvi slušaju njegovo mišljenje. Rukovodstvo i elite savremenog Azerbejdžana smatraju da to više nije zemlja kojoj se mogu diktirati uslovi. Pobeda u Karabahu, stabilan privredni rast, zahvaljujući izvozu energenata i jačanje njegovih geopolitičkih pozicija, pretvorili su Baku u nezavisnog regionalnog igrača. Predsednik Ilham Alijev, koji sebe doživljava kao ravnog Putinu, nije spreman da trpi pokroviteljski ton Moskve. Zato je reakcija Moskve na incident sa avionom izazvala takvo ogorčenje u Bakuu. A ovo je glavni i najžalosniji rezultat Drugog rata u Arcahu za Rusiju. Verovatno će primer Alijeva postati prekretnica ne samo za rusko-azerbejdžanske odnose, već i za ceo postsovjetski prostor.
