Alternativa za Nemačku – AfD, najveća je opoziciona stranka u nemačkom parlamentu Bundestagu i, prema pojedinim istraživanjima iz prethodnih meseci – najpopularnija stranka u zemlji – pretekavši na tom mestu po prvi put tradicionalno najpopularniju nemačku stranku Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU).
Još prošle godine, uočavajući brzo rastuću snagu AfD-a, pojavljivale su se pojedine inicijative unutar CDU-a da će biti potrebno koalirati sa tom krajnje desnom strankom kako bi se osvojila vlast na parlamentarnim izborima koji su održani krajem februara ove godine. Ti su predlozi, koji su dolazili od samog vrha stranke (o njima je otvoreno razmišljao i sadašnji kancelar Fridrih Merc (CDU)), između ostalog bili motivisani i činjenicom da su se na lokalnom nivou ionako već ranije stvarale koalicije CDU-a sa AfD-om koje su dobro funkcionisale. Pa ako je to tako i ako je funkcionisalo, možda bi isti recept delovao i na saveznom nivou – bio je moto tih predloga.
Međutim, pritisak levih stranaka, kao i velike većine nemačkih medija koji su glasno ustali protiv takvih inicijativa unutar CDU-a bio je prejak. Oni su podsećali na sličnu situaciju u pred-nacističko doba u Nemačkoj, kada su konzervativne političke snage prihvatile koaliciju sa Hitlerovom, tada još nedovoljno jakom Nacional-socijalističkom strankom (NSDAP), kako bi se suprotstavili brzorastućoj levici (socijalistima i komunistima), što je ova potonja ubrzo iskoristila i sama preuzela vlast u zemlji. Čime je to na kraju završilo po Nemačku, Evropu i svet – znaju svi.
Osim toga, paralelno sa pomenutim političko-medijskim pritiscima na CDU da ne koalira sa AfD-om na saveznom nivou, savezna kontraobaveštajna služba objavila je početkom maja ove godine prilično neobičan izveštaj u kojem klasifikuje AfD kao ekstremistički entitet koji preti demokratiji, što omogućava bolje praćenje stranke. Ali u njemu se ipak nije reklo da treba zabraniti njen rad, već je namera očigledno bila psihološki pritisak na stranačko rukovodstvo da se ne bi „previše zaigralo“.
Podsećam da je na ovu objavu nemačke kontraobaveštajne službe oštro i negativno reagovao zvanični Vašington kroz izjave potpredsednika SAD-a DŽ. D. Vansa, državnog sekretara Marka Rubija i sada već novog Trampovog saveznika Elona Maska.
Sve to zajedno očigledno je bilo dovoljno da se zaustave predlozi unutar CDU-a o mogućem koaliranju sa AfD-om na predstojećim izborima održanim u februaru ove godine, pa se tako ponovo rodila ona najnepopularnija opcija koalicije dva nemačka politička antagonista – CDU-a i socijaldemokrata (SPD-a), koja je na izborima onda bez većih problema i pobedila, dok je AfDzauzeo čvrsto drugo mesto (već je tada po popularnosti pretekao i SPD i Zelene, a skoro se izjednačio sa CDU-om).
Ovde takođe treba naglasiti da je nedavno SPD pokrenuo samostalnu inicijativu za zabranu AfD-a.
U ovu temu uklapa se i najnoviji tekst medija POLITICO, koji je objavio navodnu strategiju AfD-a za preuzimanje vlasti u Nemačkoj, u koju je, kako kažu – imao uvid. Objavljujemo ga u nastavku, a konačnu procenu o svemu ovome prepuštamo vama na razmišljanje.
Plan za osvajanje vlasti
Nemačka krajnje desna stranka Alternativa za Nemačku (AfD) ima jednostavan plan za osvajanje vlasti: iskoristiti krajnju levicu kao antagonista i produbiti stranačke podele u zemlji.
Čini se da je to strategija inspirisana uspešnim pristupom Donalda Trampa na izborima u Sjedinjenim Državama.
„Naš cilj je da stvorimo situaciju u kojoj politička podela više ne prolazi između AfD-a i ostalih političkih struja, već onu u kojoj se suočavaju buržoasko-konzervativni tabor i radikalizujući levičarski tabor, uporedivo sa situacijom u SAD-u“, stoji u internom stranačkom dokumentu u koji je POLITICO imao uvid. Cilj je, prema strategiji, stvoriti „dvoboj između dva nepomirljivo suprotstavljena tabora“.
AfD je sada najveća opoziciona stranka u parlamentu. Ipak, uprkos rastućoj popularnosti, stranka je i dalje daleko od poluga stvarne nacionalne moći jer drugi parlamentarni blokovi, uključujući konzervativce nemačkog kancelara Fridriha Merca, odbijaju da vladaju u koaliciji s njom, podržavajući posleratni Brandmauer, odnosno zaštitni zid protiv krajnje desnice.
Najhitniji politički cilj AfD-a je pronaći način da sruši taj zaštitni zid odbacivanjem njegovog tabu statusa i ubeđivanjem konzervativaca i drugih birača da političarima AfD-a više ne bi trebalo biti onemogućeno da uđu u sale moći jer se smatraju previše ekstremnim.
AfD je zadužio poslanicu Beatriks fon Štorh da razvije strategiju za probijanje zaštitnog zida i trasiranje puta ka ulasku u vladu u koaliciji s nemačkim konzervativcima.
Nije iznenađenje što je inspiraciju tražila od američkih političara. AfD je pohvalio nastup američkog potpredsednika DŽ. D. Vansa u govoru u Minhenu ranije ove godine kao antidemokratski i kao način „kandidovanja u strahu“ od birača.
Fon Štorh je održavala kontakte sa saveznicima Trampove administracije. Ona i njen suprug prisustvovali su inauguraciji američkog predsednika Donalda Trampa i sastali su se sa Stivom Benonom, dugogodišnjim Trampovim saveznikom i vodećom ličnošću u MAGA pokretu.
Čini se da strategija Štorhove uzima primer iz Trampovog uma, koji protivnike levog centra često prikazuje kao „radikalno leve ludake“.
Krajnja levica im je potrebna kao kontrast
Za AfD, najjasniji politički konkurent je Levica, krajnje leva stranka koja je porasla u popularnosti među mladim biračima uoči saveznih izbora u februaru. Lideri AfD-a vide uspon te stranke kao slabljenje stranaka levog centra, uključujući Socijaldemokratsku stranku (SPD), koja vlada u koaliciji sa Mercovim konzervativcima. Snaga krajnje levice će, smatra se, primorati stranke levog centra da se okrenu dalje ulevo, što će otežati centrističke saveze u ukupnom političkom spektru.
„Ograđivanje od radikalne levice, koja zastupa stavove neprihvatljive većini Nemaca, olakšava AfD-u da se pozicionira kao buržoasko-konzervativna snaga“, stoji u strateškom dokumentu.
„AfDi Levica čine dva ideološka pola društvene rasprave. Kao antiteza ideološkoj i probuđenoj levici, AfD može da izoštri svoj buržoaski profil.“
Nemački zaštitni zid je oštećen
Nemački zaštitni zid koji blokira krajnje desničarske stranke od dolaska na vlast bio je daleko jači nego u drugim evropskim zemljama zbog nacističke prošlosti zemlje. Međutim, uspon AfD-a sve više testira taj zid – i pojavile su se pukotine, posebno u lokalnoj samoupravi širom istočne Nemačke, gde su centristi sarađivali sa strankom. Mercov potez iz januara prošle godine, kada je prihvatio podršku AfD-a za donošenje strogog zakona o migracijama, izazvao je strah da će se taj zid srušiti, što je pokrenulo oštru raspravu koja je pogodila u srž posleratnog identiteta zemlje.
Iako je zaštitni zid ostao netaknut – mada oštećen – AfD želi da Mercu i drugim konzervativcima oteža njegovo održavanje. AfD će „pokretati predloge i inicijative koje će naići na visok nivo odobravanja“ među biračima desnog centra, posebno onima razočaranim Mercovom koalicijom sa SPD-om, navodi se u strateškom dokumentu.
Cilj, u početku, nije nužno pridobijanje svih tih birača, već da zaštitni zid postane sve manje popularan među njima. To bi, pak, primoralo konzervativne lidere da odustanu od protivljenja ulasku u koaliciju sa AfD-om.
Istovremeno, u strateškom dokumentu AfD-a navodi se da će stranka pokušati da osvoji novu podršku unutar nekih biračkih blokova u kojima je najslabija, uključujući žene, starije birače, akademsku zajednicu i ljude koji žive u gradovima.
„Te grupe nisu homogene i ne može im se pristupiti na jedinstven način“, piše u dokumentu. Kako bismo ih „pridobili za AfD, potrebna nam je sociodemografska mikroanaliza tih grupa. Moramo identifikovati podgrupe prema kojima možemo izgraditi most.“
