Blagodat i sila časnog krsta se ne nalazi u njegovom obliku, tj. samim tim što je krst, nego je njegova sila u tome što je to krst Hristov, sredstvo kojim je Hristos spasao svet.
To je žrtvenik na koji je Hristos prineo samog sebe za ceo svet. Sva kenoza, poništavanje, muka, bol, smrt i sve što je preuzeo za nas, vrhune u krstu. Na krstu je doživeo najveći bol i poniženje za nas. Zbog nas je postao prokletstvo da bi nas oslobodio prokletstva od greha i zakona. Celokupno delo Hristovo, svo Njegovo čovekoljublje sažima se u krstu.
„Onaj koji je raspeo greh“
Sv. Grigorije Palama nam pripoveda kako je neko ironično upitao jednog od bogonosnih otaca da li verujeu Raspetog, ovaj mu je odgovorio: da verujem u Onoga koji je raspeo greh. Na krstu je Bogočovek razrešio tragediju ljudske slobodekoja je prouzrokovala neposlušnost prvostvorenih, i budući poslušan do smrti, i to smrti krsne.“ (Filiplj. 2, 8).
Tako je ponovo usmerio našu slobodu prema našem Tvorcu, Trojičnoj Bogu. Na krstu je pobedio smrt – smrću smrt uništi – time što je našu smrt učinio svojom, a svojim vaskrsenjem nam je podario život i neraspadljivost.Preko krsta nas je sprijateljio sa Bogom Ocem i podario nam oproštaj grehova.Na krstu je na najubedljiviji način pokazao da nas voli bezgraničnom ljubavlju, čak i u času dok Ga raspinjemo.
Kroz krst nas je priveo i ujedinio u jedno telo, nas, svoju rasejanu decu; srušio neprobojni zid koji nas je delio i „sazdao u sebi novoga čoveka.“ (Ef. 2, 15). Krstom je očistio i osvetio nebo, vazduh i zemlju, budući da je raspet ispod neba, podignut u vazduh, a Njegova presveta krv se prolila po zemlji. Na krstu je prineo opštu žrtvu za celu zemlju i opšte očišćenje za celokupnu ljudsku prirodu. Otuda je stradao van zidina grada i izvan Solomonovog hrama, primećuje sv. Jovan Zlatousti.
Svojim raspećem, „uzdizanjem punim smirenja“ kako kaže jedna drevna molitva, uzdigao je i našu prirodu koja se „kroz lažno uzdizanje i sujetno kretanje spustila do âda“. Na krstu je pokazao da ovaj svet nije poslednja realnost, nego samo put prema poslednjoj stvarnosti. Naravno, ukoliko se u ovom svetu krstonosno borimo protiv našeg egoizma. Tako je ponovo uspostavio pozitivan smisao ovoga sveta.
Na krstu je otkrio sebe kao jedinog dobročinioca i spasitelja, izbavitelja i životodavca univerzuma, i konačno osujetio svako delo đavola, njegove metode i zablude, moć i vlast koju je imao nad ljudima.
Životvorna i izbaviteljska smrt
Smrt Gospoda na krstu je životvorna i izbaviteljska, daruje život i izbavljenje: Jer je DOBROVOLJNA
Gospod pristupa smrti ne kao osuđenik, nego kao car koji se žrtvuje za svoje podanike, kao što i kaže: „Meni se valja krstiti krštenjem, i kako mi je teško dok se to ne izvrši“ (Lk. 12, 50). Zato Vizantinci pišu na krstu: „Car slave“, i slikaju Hrista ne obuzetog bolom (sa obešenim telom koje se održava na istegnutim rukama i izgleda potpuno nemoćno), nego Gospoda(ra) i bola (ruke na krstu su horizontalne). Jer je STVARNA SMRT
Po božanstvu nestradalni Gospod stradao je za nas po telu. Njegova ljudska priroda je prošla predsmrtnu agoniju i bol raspeća. Trebalo je da našu smrt doživi potpuno a ne samo fenomenološki. U Getsimanskom vrtu se ljudska priroda zaista uplašila, ali se opet pokorila božanskoj volji i prirodi. Tako je stradao i umro za spasenje i život sveta.Jer je OVAJ STRADAJUĆI bezgrešan za grešnike.
Paradoks života kroz smrt
Osnovna je istina da je Gospod bio bezgrešan jer je Njegova ljudska priroda od samog ovaploćenja ujedinjena sa božanskom, zbog toga što je ovo jedinstvo ispostasno jedinstvo u licu Logosa Božijeg.Krst Hristov je bio jeste „za Judeje sablazan, za Grke bezumlje, a za nas verujuće božanska sila i božanska mudrost“ (1. Kor. 1, 23).
To je najveći paradoks u istoriji: život kroz smrt. Kroz prokletstvo blagodat. Kroz poniženje slava. Kroz smirenje uzvišenje. Kao što kaže sv. Grigorije Palama: „To je, dakle, sila i mudrost Božija, da kroz nemoć pobedi, da se kroz smirenje uzdigne, da se kroz siromaštvo obogati.“ Nije slučajno što Gospod nije hteo da ostane u slavi Preobraženja i da izbegne krst, nego je silazeći sa Tavora pripremio učenike za ono što će se dogoditi. Kad Ga je Petar savetovao da izbegne krsnu smrt strogo ga je ukorio: „Idi od mene Sotono! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko.“ (Mat. 16, 23). I opet, idući na dobrovoljno stradanje kaže: „Sad se proslavi Sin čovečiji.“ (Jn. 13, 31).
I u drugim delovima jevanđelja krst se karakteriše kao slavaHristova (Jun. 12, 23). Slično govori i sv. Jovan Zlatoust: „Krst koji je ranije bio stvar sramote i kazne sada postaje slava i čast. A da je krst slava čuj Hrista koji kaže: „Oče, proslavi me slavom koju sam imao kodtebe pre nego što je svet nastao“, podrazumevajući ovde slavu krsta.“
