Једном сам питао Јеховиног сведока: Зар немате фотографије у својим кућама? Имамо, одговорио је. Добро, кажем, зар мајка, када је дете дуго одсутно, не љуби његову фотографију? Шта она љуби: папир или дете? – питам. Дете, – одговара он. Kажем му: као што она, љубећи фотографију свог детета, љуби њега самог, а не папир, тако и ми љубимо Христа, а не папир или даску. Какво поштовање треба да имамо према иконама! Један монах је некоме на поклон припремио икону Светог Николе: умотао је у добар папир и ставио на неко време у орман. Али, због непажње, поставио је икону наопачке. Убрзо се у просторији зачуло куцање. Монах је почео да гледа около да би открио одакле долази куцање. Куцање се наставило прилично дуго: „Туп-тап-тап!“ и није дало монаху мира.
Коначно, прилазећи орману, монах је схватио да куцање долази изнутра. Отворио је орман и видео да куца из пакета са иконом. „Шта је ово са иконом? – зачуди се монах. Да видим.“ Размотавши икону, видео сам да стоји наопако. Затим га је правилно поставио и бука је одмах престала.
Побожан човек посебно поштује иконе. Рекавши „поштује иконе“, мислимо да поштује онога ко је на њој приказан. Ако човек, имајући фотографију свог оца, мајке, деде, баке или брата, не може да је поцепа или згази, зар то не важи много више за икону! Јеховини сведоци немају иконе, а поштовање које имамо према иконама сматрају идолопоклонством.
Једном сам питао Јеховиног сведока: „Зар немате фотографије у својим кућама?“ „Имамо“, одговорио је. „Добро“, кажем, зар мајка, када је дете дуго одсутно, не љуби његову фотографију? Шта она љуби: папир или дете?“ – питам. „Дете“, одговара он. „Па“, кажем, „као што она, љубећи фотографију свог детета, љуби њега самог, а не папир, тако и ми љубимо Христа, а не папир или даску“.
– Старче, ако је на некој дасци некада била икона Христа, Богородице или неког светитеља и боје су се временом излизале, и онда треба да је целивамо?
– Наравно! Када човек целива свете иконе са страхопоштовањем и жарком љубављу, он упија боје ових икона, а у себи, унутра, осликавају се ови светитељи. Светитељи се радују и утискују се у људска срца.
Када хришћанин са поштовањем целива свете иконе и тражи помоћ од Христа, од Богородице, од светих, онда он врши целив срцем, које упија не само Благодат Христову, Богородицу или свете, него целог Христа или Пресвету Богородицу или светитеље, који стоје у иконостасу његовог унутрашњег храма. „Човек је храм Светога Духа“ (1. Кор. 3:16 и 6:19). Гледајте, свака служба почиње и завршава се целивањем икона. Кад би људи ово разумели, колико би онда радости осетили, колико би снаге добили!
Када видимо свете иконе, наше срце треба да преплави љубав према Богу и светима, и да паднемо пред њима, поклонимо им се и целивамо их са великим страхопоштовањем.
Кад бисте могли да видите једног преподобног старца монаха из манастира Филотеја – оца Саву: са колико је страхопоштовања, са каквом нежом и љубављу поштовао икону Пресвете Богородице „Пољубац“! Чак је на овој икони Богородице била и кврга, јер су је оци целивали на истом месту.
Цела основа је поштовање. Неко само додирне зид на који је икона била наслоњена и већ прима Благодат, док неко можда има најбољу икону, али не добија никакву корист, јер нема страхопоштовања. Један може имати користи од обичног крста, док други, који нема поштовања, неће имати користи ни од самог Животворног Дрвета.
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
