Đački bataljon, čuvenih „1.300 kaplara“ činili su studenti, koji su, posle samo dvomesečnog školovanja u Skoplju dobili kaplarski čin i poslati na front, najpre u bitku na Kolubari.
Kolubarska bitka je ušla u istoriju ratovanja i dan-danas se izučava u vojnim školama širom sveta, jedna mala vojska za koju se već mislilo da je poražena uspela je da pobedi mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Kada je poraz bio na vidiku, proradio je srpski inat.
Vojska koja je oskudevala u svemu, od hrane i odeće do municije, se pregrupisala, prešla u napad i pobedila. Nasuprot srpskim junacima nastupala je nadmoćna austrougarska „Balkanska vojska“, sa preko 400.000 vojnika i 400 topova.
Borbe kojima se i danas dive vojni stratezi širom sveta počele su na današnji dan i trajale gotovo mesec dana.
Srbija je izgubila 22.000 vojnika, imala je 91.000 ranjenih i 19.000 zarobljenih. Gubici Austrougarske bili su daleko veći: gotovo 29.000 poginulih vojnika, oko 120.000 ranjenih i 74.000 nestalih.
Kolubarska bitka je okončana 15. decembra 1914, oslobađanjem Beograda i potpunom pobedom Prve srpske armije nad austrougarskim trupama, kojima je komandovao general Oskar Poćorek. Prema nepodeljenom mišljenju istoričara, bila je to najveća bitka koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu.
Neočekivani podvig generala Mišića
Srpskom vojskom je komandovao general Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, koji je ranije već nekoliko puta bio penzionisan.
Prethodno je, u noći 14. novembra 1914, komandant Prve armije srpske vojske general Petar Bojović ranjen i povučen sa dužnosti.
U tom trenutku je izgledalo da je srpska vojska pred porazom i da više nema mogućnosti da zaustavi neprijatelja, a vojvoda Radomir Putnik je predložio da Srbija sa Austrougarskom započne pregovore o primirju. Vojnici su napuštali jedinice kako bi spasavali porodice. Sa njima se povlačio i narod, zaplašen zverstvima okupatora.
Kada je general Mišić preuzeo komandu nad Prvom armijom uspeo je da okupi demoralisane trupe, da uspostavi komandni lanac i da se povuče na Kolubaru, čime je dobio na vremenu i obezbedio jedinicama neophodan odmor.
Najteže stanje je bilo u Prvoj armiji. Tih dana je Dimitrije Tucović, u sastavu Prve armije, zabeležio u ratnom dnevniku: „Čim je svanulo, neprijatelj je počeo da se približava Kolubari, što je izazvalo veliku vatru sa naše strane. Osamnaestog novembra je napad 21. landver divizije u pravcu Lazarevca zaustavljen jakom vatrom Timočke divizije… Od zime su se ruke kočile.“
„Neću ni sada, kao što nisam nikada,“ zapisao je Tucović, „ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod.“
Tucović je poginuo nekoliko dana kasnije. Metak ga je pogodio pravo u srce, kroz ratni dnevnik koji je nosio u džepu uniforme.
Juriš 1.300 kaplara uz pesmu
Rano ujutru 3. decembra, nakon artiljerijske pripreme, počinju siloviti kontranapadi srpske vojske. Austrougarska vojska je tada u Beogradu već pripremala trijumfalnu paradu, a širom Evrope se čekalo na vest o kapitulaciji Srbije.
Srpska vojska je postigla „potpuno strateško iznenađenje“, primetio je istoričar Stevan Stojkov, a „najzaslužniji za ostvarenje ovog vojničkog čuda je general Živojin Mišić.“
Drugog decembra na front je stigao i „Đački bataljon“, čuvenih „1.300 kaplara“. Zapravo, to nisu bili đaci, već mladići, studenti, koji su bili oslobođeni vojne službe. Oni su 1914. prvo došli u Skoplje, da završe podoficirsku školu. Posle školovanja, koje je trajalo samo dva meseca, dobili su kaplarski čin i bili poslati na front.
Pojava omladine podigla je moral iscrpljenim vojnicima. Tek oko 400 „đaka“ izašlo je nepovređeno iz Kolubarske bitke, u koju su ušli sa pesmom, pevajući „Oj Srbijo, mila mati“ i „Ej, trubaču, s bujne Drine“. Treća četa je pevala „Srbi, ustajte, svoje ne dajte“, četvrta „Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena. Al’ ostaše deca njena.“
Siloviti pešadijski juriši potpuno su razbili austrougarsku odbranu. Svega pet dana kasnije, 8. decembra, Poćorek je svojim trupama naredio povlačenje. Austrougari napuštaju Srbiju 12. decembra, a 15. decembra oslobođen je Beograd.
General Mišić je unapređen u čin vojvode. Krajem iste godine Poćorek je smenjen sa mesta glavnokomandujućeg, a njegovo mesto je preuzeo nemački feldmaršal August fon Makenzen.
Srpska vojska je tokom Kolubarske bitke zaplenila veliku količinu ratnog materijala, uključujući dva aviona, više od 140 topova i 60.000 pušaka.
