Atentat na vožda Karađorđa je bio planiran i izvršen od strane Miloša Obrenovića i turskih vlasti 1817. godine. Karađorđe je pokušao da se vrati u Srbiju iz Rusije, gde je bio u izgnanstvu nakon ugušenja Prvog srpskog ustanka. Međutim, Miloš, koji je bio vođa Drugog srpskog ustanka i knez Srbije, video je Karađorđa kao pretnju svom položaju i dogovorio se sa Turcima da ga eliminišu. Karađorđe je prešao granicu kod Zemuna i dobio gostoprimstvo kod Vujice Vulićevića u Radovanjskom lugu. Tu je bio ubijen u noći između 13. i 14. jula (po novom kalendaru 25. i 26. jula) od strane Nikole Novakovića, jednog od Vulićevih momaka. Glava Karađorđeva je odsečena i poslata u Carigrad, gde je sultan Mahmud II nagradio Miloša zvanjem kneza Srbije. Telo Karađorđevo je sahranjeno u Crkvi Zahvalnici u Radovanjskom lugu, a kasnije preneto u Oplencu. Atentat na Karađorđa je izazvao veliko nezadovoljstvo i tugu među Srbima, koji su ga smatrali osnivačem moderne srpske državnosti i rodonačelnikom dinastije Karađorđevića.
NIKOLA NOVAKOVIĆ, UBICA VOŽDA KARAĐORĐA.
Naredbodavac Obrenović i organizator Vulićević, obojica Karađorđevi kumovi, su bez mnogo muke pronašli čoveka koji će Vožda lišiti života. Pored materijalnog, Novaković je imao i lični motiv: na Deligradu je zbog kukavičluka Karađorđe osudio na smrt njegovog rođenog brata Nedeljka. Uz Karađorđa, Novaković je ubio i Nauma Kanara, voždovog pisara. Da bi knez Miloš dokazao da je zaista vođa Prvog srpskog ustanka ubijen, Porti je morala da bude odneta voždova glava. Zato je Novaković njemu odsekao glavu, ali se tu nije zaustavio. Kažu da je čak skinuo i njegovo odelo, sa sve ordenom, koji mu je ranije darovao ruski car Aleksandar I. Uzeo je tom prilikom i bisage čuvenog srpskog vojskovođe, u kojima tada bilo oko 4 hiljade dukata. Zatim je sve te stvari predao onome, od koga je i dobio narednu da izvrši ovo ubistvo, Karađorđevom kumu, Vujici Vulićeviću.
Ali ono što mnogi možda i ne znaju, jeste da se Vujica gorko pokajao nakon tog čina. Čak se negde mogu naći informacije i da je „skrenuo s pameću“. Celu noć je sedeo u blizini mesta na kome je ubijen njegov kum i to po njegovom nalogu. A sutradan je shvatio da jedino može malo da olakša dušu, ako na određeni način izrazi svoje pokajanje.
Pored novca, knez Miloš mu je kupio kuću i imanje u pomoravskom selu Oparić. Tamo je živeo i umro pod imenom Novica Miletić, 1850. godine. O njegovoj smrti postoji nekoliko verzija od kojih je svaka gora, teža i strašnija od one prethodne.
Ko je bio on, saznalo se 1860. kada je ostareli knjaz otišao u crkvu radi pokajanja. Tada je rekao da je Novakovića sklonio u Oparić, promenivši mu identitet kako ga narod ne bi ubio.
Kad su meštani saznali o kome je reč, prvo su hteli da mu raskopaju grob a kosti bace psima. Lokalni pop ih je odvratio od toga, ali mu je sa spomenika i krsta izbrisano ime. Njegovim potomcima, realno ni krivim ni dužnima, u Opariću više nije bilo života.
Odselili su se neznano gde, da u nekoj novoj sredini okajavaju greh i zločin počinjen na Svetog Arhanđela Gavrila 1817. godine.
Crkva Pokajnica
Kajući se zbog ubistva Vožda, knez Miloš je podigao i obnovio mnogo crkava, a s kumom Vujicom sagradio je i Crkvu Pokajnicu pored Velike Plane. Prota Milosav Radojević, nekada paroh u Velikoj Plani, a sada duhovnik u manastiru Vavedenje, svojim potpisom svedoči šta su mu jedan čovek i žena poverili: „Mi se molimo mučeniku Đorđu”. Prota je mislio na Svetog Georgija Pobedonosca (+303), a oni su mu objasnili: „Ne, nego se molimo Đorđu Petroviću i pomaže nam”. Iako je nazivana i Velikoplanska crkva, zbog lokacije, danas je to, narodski rečeno manastir Pokajnica. Na takozvanoj prestonoj ikoni, na kojoj je predstavljen Sveti Đorđe, jasno je navedeno da je manastir sagradio gospodar Vujica za pomen 1818. godine.
A priča kaže da je, nakon neprospavane noći, Vujica odlučio da sagradi crkvu. Dobio je dozvolu od kneza Miloša da iskoristi dukate koji su se nalazili u Karađorđevoj bisagi, a pretpostavlja se da su i knez i kneginja Ljubica dodali novca koliko je bilo potrebno za gradnju crkve.
Ranije muški, a od 1992. godine ženski, manastir Pokajnica je posvećen Prenosu moštiju Svetog Nikolaja Miriklijskog, što je slava u našem narodu poznata kao Letnji Sveti Nikola.
I danas, posle dva veka, postoje sporenja između sledbenika Karađorđevića i Obrenovića, što nije dobro. I Đorđe i Miloš su se borili za vaskrs Srbije.
