Početna » Istorija » Čedomilj Mijatović: Zanemarena renesansna ličnost

Osnovao Narodnu banku i uveo dinar

Čedomilj Mijatović: Zanemarena renesansna ličnost

Osnivač Narodne banke Srbije koji je uveo dinar kao valutu, pisac jednog od prvih bestselera, političar, državnik i diplomata koji je sklopio „najkraći tekst mira u istoriji“ – sve to bio je Čedomilj Mijatović.

Mijatović je bio drugi predsednik Srpske kraljevske akademije i jedini Srbin koji je bio počasni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu. Uz to, vernik i spiritista.

Iako je bio znamenita ličnost koja je uticala na razvoj kraljevine Srbije u 19. veku, ostao je na marginama istorijskih udžbenika, kaže Aleksandra Joksimović, ambasadorka Srbije u Velikoj Britaniji.

„On je, čini mi se, nezasluženo ostao istorijska ličnost van školskog programa i o njemu se malo u Srbiji zna, u odnosu na značajne doprinose koje je dao u oblasti ekonomskih nauka, diplomatije, politike. U jednom trenutku je čak bio kandidat za patrijarha, jedan vrlo neobičan život ispunjen različitim sadržajima“, opisuje Joksimović.

Mijatović je bio profesor političke ekonomije na Velikoj školi u Beogradu, devet puta ministar – finansija i inostranih dela, dugogodišnji ambasador u Carigradu i Londonu i državni savetnik.

Decenijama je bio čovek od poverenja kraljevske dinastije Obrenovića. Međutim i posle dinastičke smene, kralj Petar Prvi Karađorđević mu je – i na Mijatovićevo iznenađenje – predložio da bude čelnik srpske crkve iako nije bio sveštenik.

Ovu ponudu on je odbio, piše u Mijatovićevim memoarima Uspomene balkanskog diplomate objavljenim 1917. godine.

„Interesantna, beskrajno bogata biografija koja je svakako ostavila ogroman trag na srpsko-britanske odnose.
„Godine 1881. potpisao je Trgovinski sporazum za Sjedinjenim Američkim Državama što je označeno za početak diplomatskih odnosa sa Amerikom“, dodaje Joksimović.

Zanemarena renesansna ličnost

Istoričar Slobodan Marković napisao je knjigu o Čedomilju Mijatoviću i preveo njegove memoare.
Kada se zainteresovao za njegov rad kao student, u Univerzitetskoj biblioteci je naišao na nekoliko Mijatovićevih knjiga, ali na engleskom.

„U istoriografiji je on bio relativno poznat, ali je došlo do određenih promena prvo 1903. kad je došlo do promene dinastija, tada su mnoge ličnosti bliske dinastiji Obrenović stavljene u drugi plan. A bio je zanemaren i u socijalističkom periodu kada se nisu mnogo istraživale biografije ličnosti iz vremena kraljevine“, objašnjava profesor.

Biografija

Biografija ove renesansne ličnosti počinje u porodici učenjaka. To je tada bila prava retkost u Srbiji. Rođen je 18. oktobra 1842. u Beogradu.

Otac mu je bio profesor geografije i istorije, a majka poreklom iz Španije. Završio je licej 1862. godine. Zatim je proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču.

U Lajpcigu se upoznaje i venčava sa Engleskinjom Elodijom Loton i vraća se u domovinu.

Sa 24 godine postaje profesor političke ekonomije na beogradskoj Velikoj školi i započinje karijeru u državnoj službi. Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine.

Bio je deo elite srpskog društva koja se u drugoj polovini 19. veka školovala u inostranstvu da bi hvatala korak sa svetom i uvela Srbiju u red evropskih zemalja, posle dobijanja nezavisnosti.

„Najveći doprinos Čedomilja Mijatovića ogleda se u izgradnji institucija građanske Srbije. Srbija je tokom 19. veka prošla ogroman preobražaj. Od zemlje koja je imala 99,9 odsto nepismenih do zemlje koja je pokušavala da uhvati industrijski razvoj i tekovine Zapada“, opisuje Slobodan Marković.

Narodna banka i dinar

Mijatović je jedan od osnivača Napredne stranke. Bila je oslonjena na podršku kneza Milana Obrenovića.
Vladar i naprednjaci su budućnost zemlje videli u građanskoj državi, sa slobodnom, tržišnom ekonomijom. Zalagali su se da privuku strani kapital u zemlju i izgrade infrastrukturu.

Da bi to i praktično zaživelo, Mijatović je pokušavao da u Srbiju prenese ustanove i načine rada koje je video u Britaniji i na Zapadu. Među njima su Narodna banka, uvođenje železnice i niz reformi.

Valuti je dao ime dinar, po srednjevekovnom novcu.

„Kad pogledate da se do pre neku godinu polazilo sa iste Železničke stanice čija je izgradnja počela dok je on bio ministar finansija, valuta se i dalje zove dinar i da je zemlja suočena sa istim dilemama sa kojima je bila suočena u njegovo vreme – pitanje potrebe liberalnih reformi i usklađivanje Srbije sa tekovinama Zapadne Evrope – vidite da je dosta toga o čemu je on pisao i zastupao i danas aktuelno“, navodi Marković.

Mir dogovoren jednom rečenicom

Tri puta je bio ministar spoljnih poslova i u više navrata ambasador Srbije. Bio je čovek od velikog poverenja kneza i kasnije kralja Milana Obrenovića, koji je Srbijom vladao od 1868. do 1889.

Ovaj vladar je bio unuk rođenog brata kneza Miloša, vođe Drugog srpskog ustanka i ubeđeni austrofil. Tokom njegove  vladavine je Srbija na Berlinskom kongresu dobila nezavisnost 1878.

Kneževa ideja je bila potpisivanje Tajne konvencije sa Austrougarskom 1881. kojom je Srbija potpala u austrijsku sferu uticaja. Za nju je znalo svega nekoliko najodanijih ljudi, među njima i Mijatović, kaže istoričar Marković.

„Tajna konvencija je omogućila Srbiji da se podigne u rang kraljevine i time da zaokruži nezavisnost i bude pod zaštitom Austrougarske. S druge strane, Srbija se obavezala da sve što se tiče spoljne politike koordinira sa Austrougarskom“, kaže Marković. Dodaje da se to pre svega odnosilo na Bosnu.

Mijatović je u nekoliko navrata iskoristio odredbe ove konvencije kada je Srbiji bila potrebna austrijska diplomatska zaštita, dodaje istoričar.

Kada je Srbija teško poražena u Srpsko-bugarskom ratu i kada se bugarska vojska našla nadomak Niša, austrougarski poslanik je zaustavio bugarsku vojsku 1886.

„Mijatović je u Bukureštu sklopio najkraći mir u istoriji diplomatije, koji se sastoji od jedne rečenice i to bez ikakvih posledica po poraženu stranu, a to je mogao da uradi samo zahvaljujuću diplomatskoj podršci Austrougarske“, kaže Marković.

„U dugoj karijeri, ovo je „jedna stvar koju je grof Mijatović učinio, a koja nema poređenja ili prethodnog slučaja u istoriji diplomatije“, navodi se i u nekrologu objavljenom u listu Tajms.

Mirovni sporazum je glasio: „Mir između Srbije i Bugarske se obnavlja“, posle čega slede potpisi. Bez teritorijalnih promena, bez ratne odštete, bez poniženja za poraženi narod, posebno je istaknuto u britanskim novinama posle Mijatovićeve smrti.

Nepotkupljivi državnik

U malobrojnim biografijama Čedomilja Mijatovića posebno se ističe afera kada je Srbija trebalo da izgradi železnicu i da sklopi koncesiju sa nekom stranom firmom. Mnogi državnici su dobili mito da posao ustupe francuskoj Generalnoj uniji koju je zastupao Bontu, po kome se i zove Bontuova afera.

„U njoj su vladar knez Milan i njegov ujak Đorđe Katarči zajedno sa Generalnom unijom učestvovali u korumpiranju značajnog dela političke elite, predsednika vlade i pojedinih opozicionih poslanika. Prvi veliki ulazak stranog kapitala značio je i veliku korupcijsku aferu“, kaže Marković.

Mijatoviću je kao ministru finansija ponuđen najveći iznos. Ali je on jedan od retkih koji je mito odbio.

Da je to tako pokazuje njegova prepiska iz koje se vidi da se tokom života u Londonu izdržavao od novinskih dopisa, a da su pojedini članovi vlade sazidali palate po Beogradu. Moguće je da je na njegovu odluku da se suzdrži od korupcije uticalo i to što je bio veoma pobožan.

Smatrao je da bavljenje trgovinom treba da bude visoko moralni poziv. A to nije bilo retko krajem 19. veka, zbog čega su mnogi tadašnji bogataši ostavljali velike zadužbine.

„Mijatović je delio stav da se kapital ne stvara kapitala radi, već da bi se doprinelo razvoju društva. To je jedna ideja popularna u protestantskim krugovima koju je on primio posredstvom Engleske“, navodi Marković.

Izvor: BBC na srpskom

Pripremila redakcija Kompas info
Povezani članci:

Portal Kompas Info posebnu pažnju posvećuje temama koje se tiču društva, ekonomije, vere, kulture, istorije, tradicije i identiteta naroda koji žive u ovom regionu. Želimo da vam pružimo objektivan, balansiran i progresivan pogled na svet oko nas, kao i da podstaknemo na razmišljanje, diskusiju i delovanje u pravcu boljeg društva za sve nas.