Nekada davno, u vremenu kad se svečanost merila bojama konca i trakama od somota, u selima na obodima Beograda, postojala je suknja koja nije bila samo deo nošnje. Ona je bila priča. Pričala je o devojačkoj stidljivosti, o ženskoj čvrstini, ali i o lepoti koja nije bila glasna, već duboko promišljena. Ta suknja se zvala pargar.
Pargar se i danas pamti kao najupečatljiviji element svečane ženske narodne nošnje u posavskim i podunavskim predelima od Žarkova, Rušnja i Čukarice, do Obrenovca, Velike Moštanice i Pinosave. Bio je to deo odeće koji se nosio sa ponosom i, što je najzanimljivije, na veoma specifičan način.
„Pargar je bila suknja otvorenog tipa, koja se nosila lepezasto rašivena, s krajevima zadevenim za pojas tako da se i sama tkanina predstavlja kao ukras. To nije bilo samo odelo, već stav, estetika i status,” objašnjava Tatjana Mikulić, muzejski savetnik i načelnik Odeljenja za etnografsko kulturno nasleđe i naša sagovornica.
Izrađen od fino opredene vune, pargar se sastojao od osam uzdužnih klinova koji su se pažljivo ušivali, da bi struk bio sitno nabran u falte, a suknja se otvarala spreda. Njen izgled je plenio vertikalne pruge u ljubičastoj, višnjevocrvenoj, plavoj, beloj, zelenoj ili crnoj boji davale su joj dinamiku i živost, a dno je često bilo ukrašeno čipkom, somotom, satenom ili bogatim vezom.
„Ne retko, te suknje su po ivici bile vezene raznobojnim cvetovima u obliku loze, ponekad i zlatnom žicom, srmom ili šljokicama. To je bilo delo ruku koje su znale da vezom ispričaju priču”, kaže Mikulić.
Pargar se nosio preko duge košulje ili podsuknje i bluze, ali posebnost se krila u načinu opasivanja devojke su krajeve zavrtale i podizale na leđa, pričvršćivale ih uzicom, tako da se u prvom planu našao upravo onaj najlepši, vezeni deo ruba.
Ali, nije uvek bilo tako.
„U 19. veku bilo je sramota zakačiti suknju oko struka. U literaturi je zabeleženo da je jedna Jana bila kažnjena, čak bivena jer je tokom kola podigla suknju. Tek od 1870-ih ovakav način nošenja postaje prihvaćen”, otkriva naša sagovornica jedan fascinantan detalj iz muzejskih izvora.
Tokom šezdesetih godina 20. veka, u Rušnju i Čukarici pargare su već pripremali samo za devojke koje su ostajale na selu. Grad ih je polako zaboravljao, ali sela su ih čuvala kao porodičnu relikviju. Svečane prilike svadbe, slave, velike sabore bile su trenuci kad se pargar vraćao u život.
Ono što je posebno značajno, ističe Mikulić, jeste to što pargar svojim oblikom i načinom izrade svedoči o prožimanju različitih kulturnih uticaja.
