Kako prepoznati u svakodnevnom životu volju Božiju, kako u konkretnoj situaciji razumeti na šta nas Bog poziva?
U trudu da se približimo Bogu i razumemo njegovu volju, često se vodimo samo razumom. Naučeni smo da se oslanjamo na razum u svemu. Međutim, ne zaboravimo da se Bog pre svega otkriva srcem, dok je razum tek posrednik u tom procesu.
Božiju volju prepoznajemo isto onako kako prepoznajemo volju naših bližnjih: Kroz poznavanje našeg supružnika, roditelja, deteta poznati su nam i pokreti njihovih duša, jer voleći nekog postajemo mu bliski i povezani i upoznajemo ga kao jedinstvenu ličnost. Znamo da bi našeg bližnjeg obradovala baš ova knjiga koju smo videli u izlogu… jer ga poznajemo i njegova volja nam postaje poznata vremenom. Što smo više sa njim i upoznajemo ga, počinjemo da primetimo i onaj jedan njegov gotovo nečujan uzdah i već tada znamo da ga je nešto opteretilo. Upoznajući ga, upoznajemo i njegovu volju. Znamo šta bi mu značilo kako da postupimo u određenoj situaciji. Ali, da bismo se sa njim upoznali, potrebno je da sa njim često razgovaramo, da delimo lepe i nelagodne trenutke pričajući.
Ali, kako razgovarati sa Bogom? To je trenutak koji se može otkriti tek u srcu, iskustvom. Tu otkrivamo da sa Bogom razgovaramo ne tek u našim mislima, nego molitvom koja potiče iskreno iz našeg srca. Molitva je razgovor sa Bogom, dijalog koji se odvija u našem srcu, gde iako ne čujemo reči Božije kao od drugih sagovornika, vremenom počnemo da osećamo blagodat njegovog prisustva kada mu se iskreno i uporno molimo. Tada se u srcu rasplamsava ljubav prema Bogu i svim ljudima, i nalazeći se u nekoj nedoumici kako da postupimo, počinjemo da se molimo kako bi nam Bog prosvetlio razum. Duhom Svetim biva prosvetljen i naš razum i počinjemo da naziremo volju Božiju u našem životu, pri čemu sebe preispitujemo poveravajući naše pomisli i pokrete duše duhovnom ocu. Zato je molitva izuzetno važna u otkrivanju volje Božije. Kroz nju naše srce počinje da kuca blagodaću Duha Svetog i saglašava svoje otkucaje sa svojim Tvorcem. Tada se polako rađa ljubav prema Hristu i on se useljava u naše srce. I sve postaje lakše. Dok smo se pre sa naporom trudili da se molimo, da istrpimo drugog, sada srce čezne za molitvom i u onom koga trpimo vidimo lik Hristov i bol koju nosi, a ne greh i pakost.
Kroz upoznavanje Boga i razvijanjem ljubavi prema njemu, postoje nam prepoznatljiva i njegova volja u našem životu. Bog se upoznaje kroz ljubav koja se ogleda u ispunjenju njegovih jevanđelskih zapovesti i smirenoumlje (kako ćemo ispunjavati njegove zapovesti, ako ih nismo upoznali, jer ne čitamo redovno Jevanđelje?).
Ljubav uvek podrazumeva izaći iz sebe zarad sjedinjenja sa drugim, izaći iz svojih uverenja da bolje znamo od drugog šta on misli, iz ograničenih vidika, strahova… Voleti ne znači ”napustiti sebe” i izgubiti se u udovoljavanju drugom iz straha da ne budemo kažnjeni, ili da nas ne ostavi, nego u sebi iskoračiti ka drugom ne ostavljajući pri tome svoju suštinu bez pažnje i podmirenja potreba naše duše.
Upravo u tom izlasku iz sebe otvaraju se naše duhovne oči da spoznamo volju Božiju i u njemu sve potrebe naše duše bivaju podmirene: potreba za bliskosti jer smo usamljeni, da nas neko razume, da nas prihvati, da nas vidi i čuje… da nas izbavi od nas zaglavljenosti u sopstvenoj boli. Razumski i logikom neshvatljivo, ali srcu koje voli postaje apsolutno poznato iskustvo.
Kako da budem siguran šta je volja Božija u svakoj situaciji?
Opet razum u nama traži izvesnost i sigurnost… Ova potreba da sa sigurnošću znamo volju Božiju često u sebi krije strah od toga da ćemo pogrešiti. Lepo je ne želeti grešiti, ali ako nam je preokupacija “ne pogrešiti” u traženju volje Božije, uzrok tome može biti strah da će nas Bog odbaciti ako pogrešimo. I upravo to nas najčešće sprečava da tražimo volju Božiju i prepoznamo je – baš taj strah da nećemo uspeti da je prepoznamo, da ćemo pogrešiti. A taj strah vremenom podiže napetost u nama i onda se preopteretimo i odustanemo. Da te utešim: Sigurno ćeš grešiti u tome da prepoznaš volju Božiju i to mnogo puta, ali to ne znači da će te Bog zbog toga odbaciti!
Zamisli da imaš prijatelja koji želi da prepozna koja je tvoja volja, npr. šta bi želeo da dobiješ za rođendan. I ond se on toliko optereti tražeći i razmišljajući o tome i na kraju ipak ne pronađe ono što si želeo. Da li bi ga odbacio zbog toga, ili bi ti njegov trud bio draži od pogrešnog poklona? Da li bi ti ovakvim svojim trudom i dobrom namerom on bio bliži ili dalji? Tako je i sa nama i Bogom. “Bog nameru ljubi” (Sv. Jovan Zlatousti), tj. bitni su mu tvoja želja i tvoj trud. I ako si uporan u tome, vremenom on blagosilja želju i trud i useljava se u tvoje srce. Tada više ne tražiš razumom njegovu volju, nego je srcem vidiš.
Nema izvesnosti i sigurnosti na tom putu traženja volje Njegove. Baš to i jeste poenta: Iako je neizvesno, hodati verom prema njemu. I upravo po ”veri tvojoj biće ti (pronalazi ćeš)”. Hodati verom prema njemu kroz život jeste put poverenja koji se razvija prema Bogu i u takvom odnosu vremenom čovek počinje sve više da osluškuje, ispituje situacije tražeći Boga u njima. I u tom stremljenju da ga vidi u svemu polako počinje da otkriva Boga kao ljubav koja mu se daje. I kroz taj proces sam čovek uzrasta stremeći svom Tvorcu.
U suštini je veoma jednostavno, ali nije lako: ”Želim volju tvoju i molim te da mi otvoriš oči da je vidim. U svakoj situaciji trudiću se da činim ono što je do mene (svoje postupke ću usklađivati sa onim što čitam u Jevanđelju), a ishod svake situacije…. to prepuštam tebi. Neka bude volja tvoja”. Jednostavno je… ali često nije lako, jer se još uvek iz nesvesne navike više oslanjamo na sebe nego na Boga.
Truditi se da iskreno celim bićem molimo Boga da bude volja njegova i tražiti je u svakidašnjem životu jeste put ka prevazilaženju anksioznosti i strahova. Prestajem da strepim šta će biti ”jer BIRAM da verujem da ti bdiš nada mnom i zato želim volju tvoju jer ti najbolje znaš šta je dobro za mene, voliš me više i bolje nego ja samog sebe i znaš sve šta će se dogoditi jer si ti stvorio prostor i vreme. Neka bude volja tvoja. Molim te, samo mi podari oči da je spoznam i snage da je ispuni”.
Kako i zašto to umanjuje strahove i anksioznost?
Moj slobodan izbor da želim volju Božiju preobražava (preoblikuje) svaku narednu situaciju tako da u njoj tražim (a vremenom i vidim) Božije prisustvo i njegovu blizinu i zastupništvo. Tražeći volju njegovu, otkrivamo da je on već sve vreme tu i da nismo sami. Samo što to sada po prvi put spoznajemo srcem, jer smo se odlučili da verujemo iako nismo razumom shvatali. Ta odluka da verujemo Bogu više nego sebi nije laka i donosi se svakog dana mnogo puta, gotovo u svakoj neizvesnijoj situaciji sa kojom se suočimo koliko god ona bila mala. To je prostor za vežbanje sebe u tome da se neprestano podsećamo da tražimo Božiju volju i prepustimo mu se. Manje gledam u talas straha koji preti da me potopi, više u Hrista ka kome već koračam po vodi.
Ponekad nam nije lako želeti volju Božiju, jer to znači izaći iz sebe i svog ”planiranja”, prevazići pouzdanost u sebe i svoja rešenja… predati sebe drugom u ruke i nemati kontrolu nad situacijom. Važnu stvar tada zaboravljamo… Kome predajemo sebe? Čije i kakve su te ruke? Onome koji nas toliko voli da je svog Sina Jedinorodnog dao za nas. U te ruke koje su sve ovo stvorile i koje se svakog dana staraju o ovom svetu i celom kosmosu, koje su nam pružene svakog dana. I baš kao i apostol Petar kada je povikao ”Gospode spasi”, jer je počeo da tone u vodu pošto je prethodno verom hodao po njoj, i mi kada zavapimo Bogu u molitvi ruku nam pruža odmah. Ruku pruža na razna načine. Kroz naše bližnje, našeg sveštenika, iznenadni povetarac ili lep prizor u prirodi, utehu u srcu i neki neobični spokoj iako je haos oko nas… Blagodat Duha Svetog. Tu je.
Ne dozvoli da te strah od neizvesnosti udalji od izvesne i očigledne ljubavi Božije. Traži volju njegovu i pronalazićeš je svakodnevno. I sve tvoje brige predaćeš njemu.
autor: dr Danilo Mihajlović
