Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива?
У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу.
Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих: Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу… јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући.
Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост.
Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?).
Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова… Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе.
Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство.
Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији?
Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је – баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити!
Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш.
Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу.
У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације…. то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је… али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога.
Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”.
Како и зашто то умањује страхове и анксиозност?
Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води.
Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења… предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо… Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је.
Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему.
аутор: др Данило Михајловић
