Ko je bio Ivo Andrić? Ako je suditi po prve dve epizode izvanredne serije „Nobelovac“, ona će nam pokušati odgovoriti na to pitanje.
„Bila je to neka neuhvatljiva ličnost“, zaključuje jedan od likova „Nobelovca“ na kraju prve epizode, upoređujući Ivu Andrića sa Omer Pašom Latasom. U poznatoj epizodi nedovršenog romana, pisac prikazuje Latasa u razgovoru s Bogdanom Zimonjićem, hercegovačkim popom koji ne veruje u strašnog seraskera, od koga njegovom narodu ne može doći ništa dobro.
Videći njegovu nelagodu, Omer Paša čini zaprepašćujući gest. „Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes s modrom kićankom i teatralno ga bacio na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i – prekrstio se, bez reči, oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima“, piše Andrić. „Znaj da ne razgovaraš s Omer Pašom, nego s Mićom Latasom iz Janje Gore…“
„Za četrdeset godina svoga života“, piše Andrić, Zimonjić je „video dosta čuda i od Turaka i od svojih, a u porodici koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od čoveka može svačemu nadati, i da može dočekati i videti ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neočekivano…“
„Neočekivana“ i „nevjerojatna“ epizoda, rijetka provala iskrenosti skrivene ispod čeličnog oklopa, trajala je kratko; Omer Paša se brzo vratio svojoj staroj ulozi.
„Sa Zimonjićem je opet razgovarao carski serasker, ljubazno i narodski, ali hladno i s visoka.“
Autori i scenaristi serije, Vladimir Roganović, Tihomir Stanić i Ivan Velisavljević, ovom su parabolom naznačili da žele prodrijeti u srce Andrićeve tajne. Ko je bio Omer Paša? Mićo Latas, lički Srbin, pobegao je kao 21-godišnji mladić iz austro-ugarske vojske u Tursku, u Banja Luku.
Otac mu je proneverio neki novac, pa je Mićo preuzeo njegov greh, kako bi ga spasio od sramote. Od Banja Luke, nadareni – zapravo genijalni – mladić brzo dospeva do vrha Carstva, postajući zapovednik cele rumelijske vojske, a potom i cele turske vojne sile.
Latas je veličanstven vojskovođa, ali beskrupulozno posvećen karijeri; učestvuje u zauzimanju Krima, vodi akcije po Siriji, Albaniji i Kurdistanu, pacifikuje bosanskog bega koji se pobunio protiv sultana, okovane begove šalje u Tursku, napada Crnu Goru…
Zimonjiću priznaje da je Srbin, ali ovaj svet i ovaj život zahtevaju navlačenje mnogo maski, što više su ambicije veće. To je ono što se u islamu zove „ketman“ – islam dopušta javno odricanje od kanona, ako ono spašava život, i ako zadržavaš veru u tajnosti svoje duše.
Omer Paša je, zapravo, najmoćniji Srbin XIX veka, on je „nobelovac“ među vojnicima. Kako je Ivo Andrić tako dobro proniknuo u njegovu psihologiju? Zato što je, zapravo, govorio o sebi? Ne mora biti: on je bio izvanredan psiholog, što se vidi i po „Gospođici“, remek-delu o usidelici, koje je taj veličanstveni pisac ispisao kao triler.
Da li je Andrić ostao Hrvat, katolik, koji je prigrlio srpstvo jer je – poput Latasa – u njegovu okrilju mogao postići veliku karijeru? Andrić je bio kraljev mezimac, kao i Meštrović. U odličnoj Martensovoj biografiji, vidimo da je bilo dovoljno da baci pikado na bilo koji deo globusa, i kralj bi ga tamo poslao kao diplomatu. Manje više, sve gradove u kojima je službovao opisivao je kao „čemerne“, izuzeci su Madrid i Krakov.
Zašto nije ostao u Zagrebu, gde je bio deo mlade hrvatske lirike? Ko je njegov pravi otac? Šta je mislio o socijalizmu? Kako je dočekao kraj rata, kao čovek koji je predao akreditive Hitleru, čije se ruke sećao kao „znojne“, ali nije kolaborirao s Nemcima, očijujući, ipak, s Ravnogoraca?
Andrić je, kako je lucidno primetio Đorđe Matić, bio jedini čovek u veku koji se družio s Gavrilom Principom, Aleksandrom, Hitlerom i Titom.
U priči „Most na Žepi“, Andrić na kraju hvali tišinu kao najmudriji izbor. Njegove odgovore na ta pitanja ne znamo i nećemo znati, jer ih sigurno nije ispisao. No, autori ove, ako je suditi po prve dve epizode, izvanredne serije, pokušaće to učiniti umesto njega. Koliko možemo naslutiti na početku serije, autori ne dele ocene „sjekirom“, već u nežnom, rafiniranom sfumatu, daju naslutiti svoja tumačenja andrićevskih zagonetki, koje su na neki način univerzalne.
„Nobelovac“ je vizuelno atraktivna priča koju se može gledati s uživanjem. Interijeri i eksterijeri verno su rekonstruisani, što je zahtevalo veliki trud i ne manji trošak. Zasluge za to pripadaju snimatelju Pablu Ferru Živanoviću, montažerki Snežani Ivanović, kostimografkinji Neveni Milovanović i scenografkinji Valentini Popržan.
Kasting je odličan – ističemo Aleksandru Pleskonjić kao Isidoru i Selmu Alispahić kao Milicu Babić, piščevu životnu ljubav. O tome koliko je Tihomir Stanić nalik na Andrića, jedva ima smisla pisati.
Tu paše samo jedna reč – „fascinantno“. Već ga je glumio u filmu „Proljeće na poslednjem jezeru“. U nizu naših istorijskih rekonstrukcija teško je naći primer takve sličnosti, koja nije samo vanjska. Tika Stanić već godinama stanuje u Andrićevoj koži, on mu je zavirio u dušu, možda čak i ostao u njoj, jer je Andrić zavodljiv, magnetičan; koga jednom uhvati, više ga ne pušta. Glumac, producent, ko-scenarista zna naizust slapove Andrićevih misli, pa ipak, ne pristupa mu idolopoklonički. U sjajnoj sceni vidimo
Andrića kako traži autogram od Radovana Zogovića, dok Dobrica Ćosić potpis traži od Andrića; „ja tebi serdaru…“
Za razliku od mnogih srpskih serija koje ne prikazuju, nego resetiraju istoriju, kreirajući neku poželjniju, „bolju prošlost“ – koja se, međutim, nije dogodila – „Nobelovac“ se drži činjenica. Kao stručna konsultantica, angažovana je dr Žaneta Đukić Perišić, Andrićeva biografkinja. Likovi su prikazani onakvima kakvi su istorijski bili. U galeriji likova vidimo Rodoljuba Čolakovića, kao razmjerno velikodušnog komunistu, nepotkupljivu Isidoru Sekulić, fanatičnog Radovana Zogovića, prpošnog Đilasa, Miroslava Krležu, Titova prijatelja, koji se u razgovorima s Čengićem priseća kako je Ivo Andrić pred njim, na tom prvom susretu, „drhtao kao žaba pred zmijom“.
Premda nije bio komunist, Andrić je komunistima bio potreban. Uopšte je u životu politika više snubila njega nego on nju, ali odupirao joj se nije (osim kao mladi jugoslovenski nacionalista u Austro-Ugarskoj). U memoarima „U žitu i kukolju“, koje je napisao hrvatski emigrant Mladen Žigrović, autor iznosi zapanjujuće podatke o tome kako je Ante Pavelić, koji je Krležu 1944. dvaput doveo u Banske Dvore (nudeći mu mesta intendanta HNK, rektora ili šefa jedne nove institucije), pisca u jednom momentu zapitao: „A što vi mislite o Ivi Andriću?“
U to doba – podsetimo – još nema ni Travničke hronike, ni Na Drini ćuprije.
„A, fra Ivo, Gospođica“, podrugljivo je kazao Krleža, koji Andriću nije opraštao saradnju s režimom i srpsku opciju. Poglavnik ga je tada šokirao – kazao je Krleži kako razmišlja o tome da Andrića dovede u Nezavisnu Državu Hrvatsku…
Slikar Josip Vaništa u svojoj knjizi „Skizzenbuch“ citira reči koje mu je u razgovoru rekao Krleža: „Da nije bilo Nobela, Andrić bi bio mali nepoznati pisac“. To je, naravno, totalna budalaština.
„Svoju prošlost kao diplomata monarhije mora ostaviti za sobom jednoznačno i javno vidljivo. Andrić se tome pokorio, pa se Beograd između jeseni 1944. i proljeća 1945. čudio preobrazbi nekadašnjega kraljevskog veleposlanika Andrića u druga Ivu koji posećuje gradilišta i rudnike, drži govore u slavu Tita i Staljina, a posle postaje i član KPJ-a. Odatle, barem izvana, više nije pisac nego ‘inženjer duše’“, piše Martens.
Sve te nelagode, moralna iskušenja, „boriđanja“ po valovitom, olujnom moru povijesti, Tika Stanić prikazuje sjajno – mi vidimo jednog zakopčanog, izvana krutog čoveka, fra Ivu (čoveka više nalik isusovcima, nego franjevcima) koji kroz sve svoje, političke i privatne, oluje prolazi kao pobednik, zato što zna pognuti glavu, šuteti i prilagoditi se.
Ako preostalih šest epizoda budu na nivou prve dve – a zagrebački Telegram piše kako je reč o prvorazrednom projektu kakvog se ne bi posramili ni najprestižnije svetske televizijske industrije – puna šaka brade. I ne samo to. Ova serija je kreativni putokaz za celu regiju – Krležin život čeka ekranizaciju, kao i životi Miloša Crnjanskog i Meše Selimovića. Neko bi se konačno trebao odvažiti i na to; ako ne zna kako, neka pita Stanića. Taj zna.