Бољшевичка револуција започела је у име социјалне правде, са идејом слободе, једнакости и братства. Међутим, као и сви утопистички пројекти, она је носила „патос насилног даривања среће“ (Георгије Флоровски), обећавајући рај на земљи, али без Бога и против Њега. Комунизам је постао сурогатна религија, сматрајући хришћанство конкуренцијом и настојећи да га истреби.
Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, истиче:
„Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм; уместо Свете Тројице, Маркса, Енгелса и Лењина; уместо свештеника, комесаре; уместо Царства небеског, светлу будућност на земљи; уместо крста, петокраку и пионирску мараму; уместо икона, Лењинове бисте; уместо крштења, пријем у пионире, комсомолце и партију; уместо светаца, хероје социјалистичког рада; уместо васкрслог Христа, Лењинову мумију.“
Није случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. године побијени милиони, укључујући царску породицу Романов, грађански слој, козаке, сељаке и дворјанство. А нарочито људи хришћанске вере. Само 1937. године, ухапшено је 162.500 делатника Руске православне цркве, а стрељано их је 89.600. Пре доласка бољшевика, Русија је имала 80.000 храмова и капела. А уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, сви затворени. Када је Стаљин одлучио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа била су на слободи.
Што је започето у Русији, завршиће у Америци
Отац Серафим Роуз је био сигуран да ће прогон хришћана, који је започео у Русији, завршити у Америци. Разлози због којих је у то веровао били су веома дубоки. Све, наиме, почиње од детињства Американаца, који одрастају као „богови“, којима се родитељи клањају, испуњавајући њихове хирове. Но, и одрасли остају инфантилни, неспремни да буду зрели и одговорни људи
По Роузу, „сав живот се претвара у трагање за „разонодом“, што је било просто незамисливо у 19. веку, када та реч уопште није значила сврху живота. Човеку из прошлог века наше живљење с телевизијом, забавним парковима, рекламом, биоскопом, музиком, и читавом културом уопште, изгледало би као вегетирање идиота који су потпуно изгубили везу са стварношћу“.
Тоталитарне претензије забаве
Док у комунистичким земљама људе силом терају да забораве Бога, на Западу то чине забавом. Зато Роуз одлучно тврди:
„Символ нашег безбрижног живота, толико склоног забави и самообожавању, постао је Дизниленд и ако се потрудимо да се мало боље загледамо, видећемо да покољење „нарциса“корача право према ГУЛАГ-у“.
Забава има тоталитарне претензије – да у људима убије осећај бесмртности и боголикости. Сви треба да буду инфантилци под будним оком Великог Инквизитора који је и Велики Брат. А онда ће се, једног дана, кад избије светска криза, све претворити у кошмар…
Отац Серафим је и говорио људима како да се спреме за будуће догађаје:
„Свако ко је имао прилику да упозна људе из СССР-а и других комунистичких земаља или да чита њихова дела, сигурно је приметио колико су ти људи озбиљни, понекад чак и суморни. Ја не кажем да ми треба да будемо тако суморни, јер би то било лицемерно, већ само да треба да схватимо да су нас сва та наша слобода и просперитет у великој мери духовно обогаљили, и да стога морамо да отворимо срца и дубоко у њих похранимо поруку људи попут Солжењицина. Морамо проучити ГУЛАГ и учинити га, у оној мери у којој је то изводљиво, делом сопственог искуства“
Само тако се можемо припремити за догађаје који следе.
