Biti smiren ne znači biti utučen, bezvoljan, pasivan, nedelatan, izolovan. Možda više do svega znači ne vređati se i ne osuđivati. U osnovi, ne meriti ni druge ni sebe merilima ovoga sveta, odnosno ciljevima usmerenim ka sticanju metarijalnih vrednosti i društvenog položaja.
Ako smirem čovek izgleda pasivno, to je često upravo zbog toga što ne učestvuje u društvenoj trci s preponama, u grabežu i takmičenju imetaka i sujeta.
Ipak, i smerenost može biti samo maska za sujetu, i od sebe prikrivano mišljenje da smo bolji od drugih i posebni, ili da nam pripada nešto posebno. Takođe, možemo se varati da smo smireni, a zašravo smo depresivni i zakočeni, a to sebi nismo u stanju da priznamo. Prikrivamo time svoje rane i lomove. umesto da ih rešavamo.
Bitno je takođe reći kako smirenost nije neko stanje koje neko prosto ima, a neko nema. Ona je stalna borba. Ne postoji smiren čovek kao takav, već je on onaj koji se bori sa sobom i uvek može da poklekne. Ponekad i poklekne, čak i padne, ali opet ustane. Jer zna da je čovek i da je slab i grešan, a da smirenost nije orden nego krst.
Zato se i ne vređa kada mu drugi pripišu ovu ili onu manu ili strast, niti je uvek spreman da drugog osudi. Smiren je jer zna da je samo čovek, a da je ono najbolje u čoveku je što ipak ima sposobnost da bude smiren.
