U prvom ciklusu nove pesničke zbirke Sanje Savić Milosavljević, nazvanim „Usud“, dominira motiv jajeta, koji sugeriše teme rađanja, ali i prolaznosti, najzad smrti, čak i zla kao drugog lica smrti, njegove prethodnice, nečega što nas koliko i ono što smatramo dobrim u ovom životu, zamajava da ne gledamo u lice onog neizbežnog.
Ta sugestija se ostvaruje i na nivou celokupne zbirke „Zadnji vakat“ (Bedem, 2025), pa tako u prvom pomenutom ciklusu imamo preispitivanje vrednosti našeg vremena, onoga za šta smo pripremljeni i kako usmeravani da bi smo se uklopili u ovaj i ovakav svet i, pored toga, preispitivanje sebe samog, humorno koliko i bolno, igrivo koliko i bespoštedno (pesma sa imenom Sanje Savić u naslovu je briljantno urnebesna i potresna).
Drugi deo zbirke, „Fragmenti gradova“, usmeren je na život ovaj, naš svakodnevni životni put sumnji i nadanja, ljudi i prizora koji su naše ogledalo, ali i sirenski zov da se potpuno utopimo u svetu ovom i izjednačimo se sa njim, kao da nam drugi svetovi i ne trebaju ili da ne postoje. Ali nešto nas ipak ometa u tome, najviše mi sami, naš strah i nada da ovo ipak nije sve što postoji, i da nije dovoljno.
Najzad, treći deo ili ciklus, nazvan kao i naslov zbirke, suočava nas sa neizbežnošću smrti, nepovratnošću našeg životnog puta, kad smo se jednom već ispilili i otisnuli se, očekujući nešto, ni samo ne znamo tačno šta.
Malo je knjiga koji se ovako bespoštedno suočavaju sa izvesnošću naših života, jedinom njihovom izvesnošću, koja je u smrti. I koje se suočavaju tako zrelo, bez lažnih nadanja i ispraznih trijumfalizama, ali i bez očajanja, ne zaboravljajući ni u jednom trenutku na jezik i smisao. Jezik koji je ovde bogat, opipljiv, skoro telesan, ali istovremeno igriv, razbokoren, veoma zasićen ali živo prohodan. Smisao koji nije izvestan, projektovan, bespogovorno izrečen, ali je ipak tu ili tamo negde, u prosjaju, u treptaju, u svakom dahu i otkucaju, koji ipak ne bi trebalo da su tu tek tako.
Kao što je istakla i autorka pogovora ovog izdanja, odlična pesnikinja Jelena Kalajdžija, ovu knjigu najbolje određuju stihovi iz pretposlednje pesme: „stihovi ti ko šipražje / na sto mjesta nebo ištu“.
Zgusnutost, dakle, ali i prozračnost, nazubljenost ali i strelovitost, usmerenost ka svetlu i istini, uprkos usudu, uprkos fragmentisanosti, rascepljenosti naših života, uprkos zadnjem vaktu najzad. Ipak jedan red u neredu, ali ne spolja nametnut, propisan i pripisan, već onaj došao iznutra, iz daha i otkucaja, iz samog života i življenja, svemu uprkos, pa makar i nama samima, onakvima kakvi mislimo ili kako su nam rekli da bismo trebali da budemo.
