U Galeriji Kolarčeve zadužbine, u utorak 18. novembra, otvorena je samostalna izložba slika Marije Vukotić pod nazivom „Plavičaskaja“ koju će posetioci moći da obiđu do 29. novembra 2025. godine.
***
U povratku sa izložbe, posmatrajući kroz prozor autobusa kišne ulice, razmišljao sam o pojmu lepog vremena. Obično pod lepim vremenom podrazumevamo sunčane dane, bez mnogo oblaka i sa umerenom temperaturom, koja bi od nas zahtevala da obučemo maksimalno dva sloja odeće. Iako se možemo složiti da ovakvi dani jesu lepi i u estetskom smislu, pod lepim vremenom zapravo podrazumevamo dobro vreme – vreme koje je u proseku najmanje opasno, zato što padavine, previsoke ili preniske temperature, neretko komplikuju čovekov život tako što mu otežavaju kretanje ili ugrožavaju zdravlje. Ovakav suvoparan meteorološki pogled na lepotu vremena svojstven je možda nekoj odrasloj osobi – roditelju koji, izuvajući se u predsoblju, gunđa na cipelu koja propušta vodu, dok njegovo dete sa radošću posmatra snežne pahulje koje preobražavaju svakodnevni krajolik novim mogućnostima refleksije svetlosti.
Samo ako zadržimo toplinu srca jednog deteta koje ne definiše lepotu vremena naspram brige za sopstvenu egzistenciju (brige usko povezane sa strahom, koji je suprotan ljubavi) možemo istinski iskusiti izložbu „Plavičaskaja“. Većina izloženih slika prikazuje jesenje i zimske pejzaže u sumraku, tokom „plavog časa“ koji kao period neposredno nakon zalaska Sunca, predstavlja predvorje noći. Urbani i seoski pejzaži, pod snegom ili maglom, sa udaljenim farovima automobila na kraju puta ili tramvajem koji protutnji s vremena na vreme – iako lišeni ljudske figure, nisu lišeni čoveka odnosno njegovog prisustva. Nazivi radova poput Čekam te ili Nađimo se u 6 dodatno naglašavaju lični ton dela i podrazumevaju odnos. Dok pojedini pejzaži ostavljaju utisak kao da je bližnji daleko, iza njih se zapravo krije čežnja za susretom. Pored tehničke veštine koja izdaleka odaje fotografski utisak, izbliza se otkrivaju potezi kista koji svedoče da je forma u službi suštine, zato što plavi i hladni pejzaži Marije Vukotić nisu oni u kojima se gubimo, već u kojima pronalazimo put kući.
Piše: Nikola Mandić, student istorije umetnosti
