„Nema te indoktrinisanosti koja verodostojno može da oslika stvarnu situaciju“, kaže na jednom mestu glavni junak romana „Još jedna ratna igra“ (Plato, 2025) Miloša B. Tomaša. A glavni junak je sredovečni programer sa porodicom i sređenim životom koji neočekivano upadne u kafkijanski košmar, optužen od Haškog tribinala za ratnohuškačke aktivnosti i visokotehnološki kriminal povezan sa pripremom i podsticanjem sukoba u Pridnjestrovlju, za koje do tada gotovo nije ni čuo, tokom osamdesetih i ranih devedesetih, dok je još bio mladić.
Ovaj nevoljni izlazak iz „zone komfora“ otkriva mu različita lica naše uzburkane stvarnosti, terajući ga da preispituje i sebe i sopstvena uverenja, ako i svoju sklonost ka odmerenim i ni u čemu rigidnim stavovima, vaspitavan da vrednuje ljude, a ne da ih deli na nepomirljivo suprotstavljene strane od kojih se sa jednom obavezno moramo identifikovati iz iz te perspektive tumačiti stvarnost.
U svom putu „iz komedije apsurda u magijski realizam“, on više ne može da zatvara oči pred promenom sveta koja sve temeljnije utiče na naše živote, a koju jedva da možemo da ispratimo i konceptualizujemo makar i u najosnovnijim crtama. Niti on kao programer, niti ostali likovi – od bezbednjaka, političara, pravnika, novinara, do njegove već poodrasle dece – kao da su svi samo pioni ili likovi u kompjuterskoj igri koji niko od njih ne razume niti ima predstavu ko njome upravlja.
I što je najvažnije, to „otvaranje očiju“ mu neće mnogo pomoći da se snađe u tom svetu, pa ni u tome da potvrdi svoj imidž „dobrog čoveka“, jer fluidnost svih spoznajnih i moralnih načela i vrednosti obesmišljava sve kriterijume toga šta bi uopšte moglo da znači biti „dobar čovek“.
Ovaj poletno, zanimljivo i duhovito pisan roman nas suočava sa našom novijom istorijom, čiji je ishod, za njenog u osnovi čestitog protagonistu, konačno prinuđenog da se suoči sa promenama koje su nepovratno preoblkovale svet njegove mladosti, neizbežno razočarenje u Evropu i Zapad i spoznaja o zjapećem jazu između vrednosti koje deklaratativno zastupaju i pukih interesa. Uz stalnu bojazan i da to razočarenje takođe nije usmeravano i dirigovano od neznano više čijih i kakvih interesa.
Ipak, ovaj roman daje nadu, uprkos demaskiranja svih velikih obećanja našeg vremena, od demokratije, vladavine prava i socijalne pravde do ekologije, koje ostaju tek sve providnija maska za golu silu, i to pre svega zbog karaktera glavnog junaka, inteligentnog, živog i delatnog, uprkos razvejanim iluzijama o sebi, svojim bližnjima i svetu u kom živi. Ovo je sasvim retko u našoj literaturi, jer ishod ove knjige nije u pasivnosti i samodestrukciji nemoćnog i u lavirint moći zaglavljenog „malog čoveka“, već ipak u nekom izboru, koji nije i ne može biti apsolutan, ali koji predstavlja kakav-takav oslonac za očuvanje ličnog identiteta i samopoštovanja, pa i smisla.
Njegov „put na Istok“ stoga nije put i „zemlju obećanu“, ali može biti povratak sebi, ne kao nekoj suštini sopstvenog bića već kao davanju sebi prava na izbor, na odluku, uprkos svakom interesu i logici ako treba, jer to je još jedino što može učiniti da se osećamo čovekom.
Ovo je ne samo dobro napisan, inteligentan, zabavan i višeslojan roman, nego i značajno delo naše književnosti, baš zbog odsustva provincijskog kompleksa – otkrivao se on kao snishodljivost pred „velikim svetom“ (čitaj – Zapadom) ili kao „busanje u prsa“ – zbog odsustva kolonijalne mimikrije kojoj na ovaj ili onaj način, i dalje služi preveliki deo naše tekuće književne produkcije. Voleo bih da živim i Srbiji kakvu ovaj Tomašev roman priziva, i znam da nisam jedini.
