Čitajući Andrića zapazio sam da je, mimo običaja, u nekoliko knjiga ponovio istu rečenicu: ‘sve samo stradanje bez smisla i razloga’. Tu rečenicu sam uzeo i za moto knjige ‘Majka Zorka'“.
Rekao je ovo književnik Matija Bećković o svojoj novoj knjizi. Nju čine biografski zapisi njegove majke o teškom vremenu Drugog svetskog rata u Crnoj Gori. Tu je, umesto protiv Nemaca, najprije vođen bratoubilački rat onih koji su štitili kralja i otadžbinu i onih koji su prihvatili ljevičarske ideje.
Budući da je bila žena četnika Vuka Bećkovića, komandanta Rovačkog bataljona, njegova majka Zorka posle rata bila je odvojena od dece i odvedena u zatvor.
„Ko je bio za Vuka žigosan je kao nacionalista, a ko za Veka bio je za komuniste. Tu Vuka Rovčani podignu na ruke ’po pravu preče pogibije’”, pisala je.
Poezija i zapisi
Drugi deo knjige sadrži poeziju Matije Bećkovića, kao antički hor i komentar majčinoj pripovesti. Treći deo čine zapisi Matije Bećkovića. Ne samo o odrastanju i o porodičnom životu, već i o teškom posleratnom dobu u kojem pobeđeni nisu imali pravo glasa, pa čak ni na to da budu dostojno sahranjeni.
Govoreći o teškoćama odrastanja u periodu poslije Drugog svetskog rata, kada je njegova porodica bila bila na strani onih koji su taj rat izgubili, Bećković kaže da bratoubilački rat i dalje traje, iako među živima gotovo da nema nikog od onih koji su ga započeli, ali imaju naslednike koji se brinu da nikad ne prestane.
Za majku Zorku kaže da svoju djecu školovala po svaku cijenu. Zbog toga je bio manje s njom, već sa tetkom. Od majke je slušao o mučenjima koje je preživela u komunističkom zatvoru kao žena četnika. Ona mu je rekla da je najgore bilo „stavljanje na struju“. U tu svrhu je sagrađena i mala hidrocentrala u Mušovića u Rijeci.
Dodaje da se ništa drugo nije ni pričalo, osim o surovom građanskom ratu.
„Njegoša uteruju u laž“
Na pitanje kako ovaj dio naše istorije utiče na Crnu Goru i Srbiju Bećković kaže:
„U Crnoj Gori Njegoša uteruju u laž. I od 1945. godine ne uspevaju da popišu stanovnike… Ne mogu da razumem što ni u Srbiji nismo čuli da je pored Nacionalne biblioteke bila bombardovana i Srpska kraljevska akademija. Ni da je njen rad bio zabranjen sve do 1947. godine, kada je za akademika izabran Josip Broz Tito, a akademija preimenovana u Srpsku akademiju nauka. Nismo čuli da je akademik Milutin Milanković bio uhapšen. Ni da je akademik Miloš Trivunac streljan. Ni da su Dragišu Vasića ubile ustaše. Ni da je akademik Veselin Čajkanović lišen građanskih vrata. Ni da je njen predsednik akademik Slobodan Jovanović bio brisan iz njenog članstva. Ni da je javni tužilac rekao da ‘samo na prvi pogled može izgledati paradoksalno’ da je on ratni zločinac iako je rat proveo u Londonu i bio predsednik vlade koja je prva u Evropi bacila rukavci u lice Hitleru…I toliko toga nikad nekazanog“, navodi Matija Bećković u intervjuu za „Politiku“.
Činjenica da izdajnicima nije smeo grob da se zna i da su bili iskopavani da ne bi časno počivali, kaže da srpska Antigona ne traži da sahrani jednog brata, nego hiljade bezgrobne braće.
Nova knjiga se završava opisom njegove skorašnje posete Sloveniji. Tu mu je, pretpostavlja se, otac ubijen krajem rata. Kaže da je akademik Janeza Milčinskog, koji je bio član SANU, lekar i predsednik Međunarodne komisije za sudsku i socijalnu medicinu, rekao pilotu Todoru Marčetiću koji ga je vozio da je iznad zamka Turjak zapravo grob Bećkovićevog oca.
„To su mi obojica pisala, a ja sam tek ove godine otišao tamo. Nisam znao da li da tražim njega ili sebe“, kaže pesnik.
Na pitanje da li je krst postavljen na mestu kuće Bećkovića U Veljem Dubokom donekle ublažio rane kaže:
„Zato smo se borili“
