Petar Petrović Pecija ili Petar Popović Pecija bio je hajduk i srpski junak, koji se istakao u Pecijinoj buni 1858. i u Bosansko-hercegovačkom ustanku 1875.
Petar Petrović Pecija je rođen kao Petar Popović 1826. godine u Buševićima u Bosanskoj Krajini kod Krupe na Uni. Kasnije je promenio prezime iz Popović u Petrović. Nadimak Pecija dobio je kad se kao čoban opekao prilikom pečenja bundeva i kukuruza. Zbog turskog nasilja i ubistva njegovog rođaka odmetnuo se 1853. u hajduke. Hajdukovao je na Grmeču i Pastrevu zajedno sa Petrom Garačom. Hajdučkom zanatu obučio se kod harambaše Mihaila Tadića iz Svinjuhe kod Novog Grada. Kao hajduk sejao je strah među Turcima.
Pecijina buna
Crnogorska pobeda na Grahovu 1858. pozitivno je odjeknula među srpskim seljaštvom u BiH. Turska uprava, čitlučenje, povećanje poreza i bezobzirnost zakupaca izazvali su otpor srpskih seljaka, koji su prvi oružani otpor pružili maja 1858. u Ivanjskoj u Krupskoj nahiji u severozapadnoj Bosni.
Zakupci su pokušali da odvode stoku zbog zaostalih poreza, a seljaci su se suprostavili. Nakon toga pobunila su se sela oko Novog, Dubice, Majdana, Prijedora i Kozarca. Na čelu pobunjenih seljaka stao je hajduk Petar Petrović Pecija. Pored njega istakli su se Petar Garača, Risto Jejić i Simo Tošić. Ivanjska je ostala glavno uporište ustanika. Do veće borbe došlo je 21. juna kod Novoga, a tu je ustanike predvodio hajduk Ćosić.
Bilo je 4.000 ustanika, od čega najviše Srba, ali bilo je i Hrvata i muslimana među ustanicima. Ustanici su nastojali da pobune i okolnu Bihaćku i Ključku nahiju, pa su pod komandom Riste Jejića poslali jedan odred prema Krupi i Petrovcu, ali u selu Doljanima bili su napadnuti i poraženi od višestruko nadmoćnijih turskih snaga, koje su nakon toga 14. jula 1858. zauzele Ivanjsku. Petar Petrović Pecija je nakon toga sa ustanicima držao područje između Novog, Kostajnice, Dubice i oko Kozare. Ali turskoj vojsci su stigla pojačanja, pa ih je najpre potisla.
U bici kod Tavije 21. jula 1858. pred nadmoćnijom vojskom oko 1.000 ustanika povuklo se preko granice kod Kostajnice.Poslednji otpor ustanici su pružili 22. jula kod Kuljana, gde je komandovao Pecija sa 1.000 ustanika.16) Bili su oslabljeni prethodnim begom velikog dela ustanika u Austriju. Pecija se sa najhrabrijim borcima povukao u planinu Prosaru. Iz planina su još jedno vreme napadali po bihaćkom kraju.
Beg iz okova
Jedno vreme nastavio je sa napadima u Knešpolju. Ali kada mu je krajem 1858. ubijen prijatelj Petar Garača, onda je Pecija prešao u Austriju. Austrougarskim vlastima izdao ga je 1859. jatak iz okoline Petrinje. Austrijske vlasti su ga uhvatile i predale Turcima, koji su ga pod okovima poslali u Carigrad. U Carigradu je osuđen na dvadeset godina robije u teškim okovima. Pošto je bilo pokušaja da se oslobodi Pecija, Turci su odlučili da ga pogube. Smatrali su da je najbolje da ga pogube u Bosni kao primer ostalima, pa su ga iz Carigrada sprovodili prema Bosni. Pecija je na putu uspeo da kod manastira Banje prevari stražu i da pobegne u Srbiju. Zaposlio se u topolivnici u Kragujevcu. U Kragujevcu se spremao za novi ustanak.
Bosanski ustanak
Čim je čuo za novi Bosansko-hercegovački ustanak 1875. odlučio je da se vrati u Bosansku Krajinu. Ustanak u Bosanskoj Krajini trebao je da počne 19. avgusta, ali zbog nepredviđenih okolnosti počeo je 15/16. avgusta 1875. Pre dolaska Pecije ustanak je vodio Ostoja Kormanoš. Vaso Vidović je uspeo da za ustanike od srpske vlade dobije 1.500 pušaka, koje je poslao Savom, a on je sa Petrom Pecijom otišao da pripremi teren za iskrcavanje oružja. Turci su pre Pecijinog dolaska razbili ustanike, ali Pecija je odmah nakon dolaska na planinu Prosaru bio sposoban da ohrabri narod, tako da čitava nova sela počela da prilaze ustanicima. Kada je brod sa oružjem stigao kod Gašnice bosanska obala Save bila je pod kontrolom Turaka, pa su oružje iskrcali na austrijskoj strani i sakrili ga po šumi.
Pecija je nakon toga trebao da razbije turski granični lanac, da bi se oružje i municija mogli prebaciti u planinu Prosaru sa bosanske strane. Zajedno sa Markom Babićem i 300 ustanika sukobio se 6. septembra i pobedio Turke na Kozari kod Jablanice. Pecija je 8. septembra pokušao da prebaci oružje, ali zbog napada Turaka morao je da sačeka da mu se pridruži Ostoja Kormanoš sa 50 ustanika. Sastali su se na Prosari i zajedno su 9. septembra uspeli da oslobode obalu Save od Gradiške do Jasenovca. Na taj način obala je bila slobodna za prelaz oružja i municije. Celu noć od 9. do 10. septembra jedan deo ustanika je prenosio oružje, a drugi deo je štitio mesto prekrcavanja oružja.
Pogibija
Turci su isto veče spremali svoje snage za napad. Tokom noći ustanici su preneli oružje, ali ipak su se zadržali na obali sve do jutra 10. septembra. Nije potpuno jasno zašto su ostali na obali, a mogli su da se sklone. Po jednima radilo se o izdaji, po drugima Pecija je hteo da prenese baš sve oružje, a po trećima ustanici su se opili slaveći pobedu.
Postoji i verzija da su se Ostoja Kormanoš i Pecija posvađali. Turci su ujutro 10. septembra napali sa dve strane na mesto iskrcavanja oružja kod Gašnice. Turci su uspeli da potisnu ustanike, koji su na obroncima Prosare čuvali prelaz, a onda je na obali ostao Pecija sa samo 50 ustanika. Kada nakon nekoliko sati borbe više nije mogao da se odupre nadmoćnijoj turskoj vojsci sa preostalim ustanicima ukrcao se na skelu, na koju su Turci osuli paljbu.
Drugovi su Peciju stavili u sredinu zaklanjajući ga svojim telima od metaka. Od 36 ustanika samo su četvorica stigla živa na drugu obalu, a među njima je bio i Pecija. Kada je stupio na austrijsku obalu pogođen je i ubijen. Bez Pecije ustanak u severnoj Bosni mnogo je izgubio. Sahranjen je na austrijskoj obali, a nakon austrijske okupacije 1878. austrijske vlasti nisu dozvoljavale da se njegove kosti prenesu u Bosnu. Ipak njegovi prijatelji su iskopali njegove kosti i sahranili ih kraj manastira Moštanice.
