Neko je „već rekao Veliko Sve“, ali mi o tome možemo da govorimo ili u tome da učestvujemo samo u parčićima, delićima, svojim rascelovljenim telom i svešću, svojim mnogobrojnim i dezorijentisanim ja, mnogim parčićima sebe. Čak ni telo za nas više nije jedinstvo, nego u najboljem slučaju sistem, koje se pokreće inertno kao mehanizam ili kompjuterski program, svest je otupela, čak ne uspavana, jer u snu ima neke utehe i smisla – nego baš otupela.
Možemo da govorimo, ali teško je reći bilo šta što ima „nešto u sebi sem gordosti“, svaki naš čin je beskrajno posredovan i neautentičan, kao i misao, jer „razmišljaš onako kako treba razmišljati da bi bio pametan“.
Ali u pesničkoj zbirci „Viškovi sebe“ Irene Plaović (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2025) ni izbliza nije sve tako crno i beznadežno kako bi ovakav jedan opis mogao da nagovesti, ne toliko zbog utešnih tragova svakodnevnice naših malih života, koji nam ovako na prvi pogled samozatajnu poeziju čini prisnijom, kao ni zbog kulturološke referentnosti, takođe donekle prigušene i nepretenciozne – što je posebno ohrabrujuće i osvežavajuće s obzirom na to da je autorka univerzitetski predavač – već pre svega zbog svesti o uzrocima tog unutrašnjeg i spoljašnjeg nejedinstva, unutrašnje i spoljašnje nesloge, kao i žudnje za njihovim isceljenjem i ucelovljenjem, i – što je najvažnije – zbog svesti i iskustva o tome u čemu se to isceljenje i ucelovljenje mogu tražiti i na čemu (jedino) mogu da počivaju.
Jer dok tako bauljaš, sapet telom i svetom, izgubljen u neprijateljskom i nazubljenom vremenu (vremenitosti), ti sve vreme makar intuitivno ili beznadno tražiš oslonac, „a oslonac je samo u jednoj tački / Koja se zakrstila pre dve hiljade godina / I sad od naših tegobnih milenijuma / I sad od naših nesnosnih naraštaja / Ne može da se vidi“.
A kako ipak videti? Ako se savlada strah, svešteni trepet u kom nam se anđeo može činiti kao čudovište nad čudovištima, zbog naše sopstvene okorelosti u svetu i istoriji, u samima sebi onakvima kakvi su nam rekli da treba da budemo i onakvima kakvi smo same sebe uverili da treba da budemo, Dakle, prvo je osmeliti se.
Drugo je otvoriti se za glas, koji se do nas probija kroz naslage vremena i mesa, obmana i samoobmana, vekovnih sluđivanja i zamađijavanja svih vrsta. Ali, kaže se u jednoj pesmi: „Ne postoji taj glas onda kad sam suviše ja / Kad sam previše tu i / Kad me potpuno ima. / Moram da budem drugde / Da me pomalo nema Nigde“. Sastrugati viškove sebe, nanete naslagama sveta ovoga, odnosno strastima i (samo)projekcijama, ne biti usađen i nasukan u prolaznost sveta i vremena, ne videti sebe i svoj identitet u potpunosti određen tim svetom i vremenom.
Otvoriti se i učiniti sposobnim za „pokret ljubavi“, uprkos našoj unutrašnjoj razbucanosti i rascepljenosti, probiti se do tog pokreta i za taj pokret, makar nam to pribijanje delovalo kao smrt sama, kao rastakanje sebe samih, svega onoga što smo o sebi verovali i za sebe se nadali.
Zbirka Irene Plaović „Viškovi sebe“ je, tim pre što to nije na prvi pogled i „plakatski“ očigledno, zapravo zbirka o Hristu, odnosno o nama ka Hristu, pred Hristom i za Hristom, o nama u Njemu i Njemu i nama, o bolu naše odvojenosti i rascepljenosti, o našoj strašnoj nemoći, kojima ipak Hristos jedino može bit lek, koliko god naizgled dalek i nedostižan, a što ne reći i – gorak. Molitva je to, nekoga ko drhti i rastače se, plaši se i skriva, ali uprkos svemu ostaje na poprištu strašne ljubavi Božije.
