Неко је „већ рекао Велико Све“, али ми о томе можемо да говоримо или у томе да учествујемо само у парчићима, делићима, својим расцеловљеним телом и свешћу, својим многобројним и дезоријентисаним ја, многим парчићима себе. Чак ни тело за нас више није јединство, него у најбољем случају систем, које се покреће инертно као механизам или компјутерски програм, свест је отупела, чак не успавана, јер у сну има неке утехе и смисла – него баш отупела.
Можемо да говоримо, али тешко је рећи било шта што има „нешто у себи сем гордости“, сваки наш чин је бескрајно посредован и неаутентичан, као и мисао, јер „размишљаш онако како треба размишљати да би био паметан“.
Али у песничкој збирци „Вишкови себе“ Ирене Плаовић (Завод за проучавање културног развитка, 2025) ни изблиза није све тако црно и безнадежно како би овакав један опис могао да наговести, не толико због утешних трагова свакодневнице наших малих живота, који нам овако на први поглед самозатајну поезију чини приснијом, као ни због културолошке референтности, такође донекле пригушене и непретенциозне – што је посебно охрабрујуће и освежавајуће с обзиром на то да је ауторка универзитетски предавач – већ пре свега због свести о узроцима тог унутрашњег и спољашњег нејединства, унутрашње и спољашње неслоге, као и жудње за њиховим исцељењем и уцеловљењем, и – што је најважније – због свести и искуства о томе у чему се то исцељење и уцеловљење могу тражити и на чему (једино) могу да почивају.
Јер док тако бауљаш, сапет телом и светом, изгубљен у непријатељском и назубљеном времену (временитости), ти све време макар интуитивно или безнадно тражиш ослонац, „а ослонац је само у једној тачки / Која се закрстила пре две хиљаде година / И сад од наших тегобних миленијума / И сад од наших несносних нараштаја / Не може да се види“.
А како ипак видети? Ако се савлада страх, свештени трепет у ком нам се анђео може чинити као чудовиште над чудовиштима, због наше сопствене окорелости у свету и историји, у самима себи онаквима какви су нам рекли да треба да будемо и онаквима какви смо саме себе уверили да треба да будемо, Дакле, прво је осмелити се.
Друго је отворити се за глас, који се до нас пробија кроз наслаге времена и меса, обмана и самообмана, вековних слуђивања и замађијавања свих врста. Али, каже се у једној песми: „Не постоји тај глас онда кад сам сувише ја / Кад сам превише ту и / Кад ме потпуно има. / Морам да будем другде / Да ме помало нема Нигде“. Састругати вишкове себе, нанете наслагама света овога, односно страстима и (само)пројекцијама, не бити усађен и насукан у пролазност света и времена, не видети себе и свој идентитет у потпуности одређен тим светом и временом.
Отворити се и учинити способним за „покрет љубави“, упркос нашој унутрашњој разбуцаности и расцепљености, пробити се до тог покрета и за тај покрет, макар нам то прибијање деловало као смрт сама, као растакање себе самих, свега онога што смо о себи веровали и за себе се надали.
Збирка Ирене Плаовић „Вишкови себе“ је, тим пре што то није на први поглед и „плакатски“ очигледно, заправо збирка о Христу, односно о нама ка Христу, пред Христом и за Христом, о нама у Њему и Њему и нама, о болу наше одвојености и расцепљености, о нашој страшној немоћи, којима ипак Христос једино може бит лек, колико год наизглед далек и недостижан, а што не рећи и – горак. Молитва је то, некога ко дрхти и растаче се, плаши се и скрива, али упркос свему остаје на попришту страшне љубави Божије.
