Радојка Живковић била је позната српска хармоникашица, композитор многобројних кола и солиста Радио Београда.
Рођена је 24. августа 1923. године у Глободеру код Крушевца, а њен отац Тихомир Тика Томић био је познати музичар и учитељ хармонике, али није желео да и ћерка крене његовим стопама. Ипак, њена жеља је била толика да је Тика на крају попустио.
Од тренутка када је уз оца почела да учи да свира хармонику, прошло је девет година до тренутка када се појавила на аудицији Радио Београда 1932. године.
Тада је на поменутом радију почела да свира сваке суботе по петнаестак минута, а медији су је називали „хармоникашицом мањом од хармонике“.
Са 12 година Радојка осваја прво место на такмичењу хармоникаша Југославије у Крагујевцу, а занимљиво је да је на истом такмичењу друго место заузео Милутин Тине Живковић – човек који ће касније постати Радојкин супруг.
Тако је настао дуо који је касније свуда ишао заједно, а Тине је често остајао у Радојкиној сенци. Њих двоје постали су незамисливи једно без другог, а касније им се придружио и легендарни фрулаш Сава Јеремић. Касније се групи придружују и гитариста Драган Бендековић, челиста Решад Јахја и многи други.
Своју надареност за музику Радојка је исказала и компоновањем бројних песама и кола. Неке од њих су: „Не веруј јој јаране“, „Хвалила се жута дуња“, „Босно моја“ (Сафет Исовић), „Смеђе су јој косе по плећима пале“, „Кујинџија беседио“, „Срећан и без ње“ и друге.
О овој изванредној Српкињи написано је на хиљаде текстова и снимљене су бројне телевизијске емисије. Успех је постигла и ван граница наше земље, када је победила на фестивалу у Лонголену, у Великој Британији. У питању је фестивал за музикалност и виртуозност на хармоници који је одржан 1954. године. Добила је и музичку награду „Властимир Павловић Царевац“ за компоновање изворних кола.
„Она је била романтик, имала је сензибилитет музицирања који је био редак. Она је причала на хармоници. Она је миловала душу. Она је преточила те ноте у једну причу и та прича је трајала онолико колико је и она живела. Била је заљубљеник, а то се не може лако постићи. То је божји дар. На снимку са хиљаду хармоникаша, свако ће с лакоћом препознати хармонику Радојке Живковић, а то је у музици и најтеже. Она је имала врхунски стил. Била је нешто што се рађа у стотину година“, говорио је о њој дугогодишњи уметнички руководилац Народног оркестра РТС Љубиша Павковић.
Током каријере је одржала преко 11.500 концерата, од којих 700 у иностранству. Нудили су јој да оде у Аустралију, али је она то одбила због љубави према родној земљи.
„Одбила је, јер је више волела Србију. Само је рекла: ‘Кућа ми је празна без вас, али сада видим да нисте погрешили што сте дошли у Аустралију’, и вратила се кући“, рекао је њен син, професор клавира Слободан Живковић.
„Србин Србину успех никада не прашта. Моје родитеље су неки људи са естраде и новинари сматрали трулим богаташима, а нас потомке размаженом децом“, додао је он за „Новости“.
У 71. години Радојка је ушла у Гинисову књигу рекорда као професионални хармоникаш са најдужим стажом на музичкој сцени на свету.
Често је говорила оно што су о њој написали: „А када умрем, плачи тихо. Жали за мном, жали ти! Твоју тугу само желим, хармонико љубави!“
Радојка Живковић преминула је у Београду 14. августа 2002. године након можданог удара, а у Глободеру се у знак сећања на њу и Тинета одржавају традиционални Дани Радојке и Тинета Живковића. Године 2019. Савез естрадно-музичких уметника Србије је постхумно Радојки доделио признање „Национални естрадно-музички уметник Србије“.
Свирала је до последњег дана, о чему је једном приликом говорила и њена унука Драгана Стевовић.
„Када сам одлазила код ње, она ме пита: ‘Јел хоћеш да ми додаш хармонику?’. Већ је била стара и тешко се кретала. Стално се жалила да је боле рамена, јер је хармоника претешка. Морате да држите на себи 13 килограма сатима и сатима свирајући. Чим би ме видела, знала је да ће ту да падне песма. То је био неки њен лек. Драго ми је што сам јој друштвом улепшала старост“, истакла је она за крушевачке медије.
