Праве легенде не бледе и не посустају упркос значајном протоку времена, оне, напротив, понекад нагло добију на значају. Таква је и она о Марку Миљанову у околностима када је наше друштво већ одавно положило оружје у судару са глобализацијом па дезоријентисано морално посрће у дехуманизованом кошмару „нове нормалности“.
Традиционалне вредности су „ниско пале“, а колективна свест о историјској истини, народним и државним интересима је све тања, што урушава и сам национални идентитет. Због свега је више него потребно у ово време враћати се етичком кодексу који је живео и о којем је писао легендарни српски војвода. Он је непогрешиво и прецизно дефинисао шта је чојство, а шта јунаштво, поштење и правда, задата реч, праштање, доброчинство, гостопримство и заштита прогнаних и све друге врлине које у основи човека чине човеком. На тај начин је постављао универзалне моралне обрасце и за векове векова нам оставио јасне путоказе.
Марко Миљанов Поповић рођен је у месту Медуну, недалеко од Подгорице 25. априла 1833. у племену Кучи, пре равно 192 година. Отац му беше Миљан Поповић, а мајка Борика из братства Милића. Каже се да су његови саплеменици одмах „видели“ да ће ово дете бити један од најистакнутијих Куча, „поврх чела“ имао је бели белег из којег ускоро израсте „вучји прамен“, за који се сматрало да је предзнак јунаштва. Већ као момчић се крупноћом, мушком снагом и лепотом врло брзо одвојио од својих вршњака. Поширок из рамена, подугачак из колена.
Неком приликом, као чобанчету у стадо му упаде вук самотњак и пограби овцу, он се баци на звер, израни је ножем и задави голим рукама. У том гушању од оштрих чељусти задоби озбиљне ране. Кад после неког времена понесе вучју кожу на пазар у Подгорицу, срете га неки Турчин и оптужи да лаже како је он смакнуо вука. То опржи младог Куча, па трже малу пушку и Турчин главом плати ту крупну увреду. Од тад пригрли бистру пушку и оштар ханџар па поче хајдуковати. Са својим Кучима крви се с Турцима, са којима још од вакта војводе Радоње главама међниче границу. И зорли и сојли, устан и бастан, Марко због своје снаге и храбрости зарана изађе на леп глас па га кнез Данило са 22 године узе у своје перјанике (гарду). Природно интелигентан, ту на двору брзо је изграђивао своју личност, сусрећући важне домаће и стране људе.
Беспримерно јунаштво и честитост му 1861. донесе чин војводе и бригадира, а 1874. звање сенатора. Красила га је ретка истинолюбивост, уз наглашено одсуство полтронства, чега је и око дворова било од кад је света и века. Свагда му је међу јунацима високо и широко место чињено, чак и они с којима је имао спор прискакали су да му коња придрже.
Слика и прилика витеза
Кад год би зулумћари кренули да сатиру, пале и робе све што је „каурско“, пред њих би увек насред крваве позорнице прибрано и одлучно стао он, изазивајући колебање и страх код Турака. Кад му Турци уценише главу на 1.000 дуката, усред Подгорице на мегдан позва забита Јуса Мучина, но овај не смеде изаћи, на срамоту варошких Турака. Но, он не беше од оних јунака коме закон у топузу лежи већ у вери и правди Божијој, у чојству. Био је слика и прилика епског српског витеза без страха и мане, обдареног исконском снагом за којег су потлачени увек веровали да ће надјачати тиранина. Неоптерећен славом, својим часним животом, искрен и непоткупљив, терао је и противнике да га поштују. Није било лако постати први јунак у земљи ратника, јер како рече Јаша Продановић: „На црногорским стенама је бог Марс свој мач оштрио“.
Многи странци су покушавали да проникну у тајну, каква је то магија и чудо да у овој дивљој земљи, поред најпростијег огњишта, уз грумен посног сира и залогај качамака (кад га има), стасавају такве људске величине, ратници и државници, мислиоци и поете. Колико је Марко био поштован говори и следећа анегдота: кад је војвода долазио у Лијеву Ријеку неким послом код чувеног јунака Миљана Вукова, овај нареди сеоском попу да звоне звона у част војводе, што попу и не би по вољи, јер се таква почаст одаје само владици и патријарху.
Круна његових војних успеха свакако је бој са Турцима на Фундини, августа 1876. Блистава победа која је Црној Гори широм отворила врата за пуну независност и међународно признање. Кнез Никола је команду над трупама поверио свом рођаку Божу Петровићу, који брзо изгуби контролу над ситуацијом при надиру бројно и оружано надмоћнијих Турака под командом Махмуд-паше. Уз писку зурли и борија, Турци су силовито халакали, но то војводу није узнемиравало. Миран и хладан као стена прибрано је процењивао ситуацију. Очевици кажу да се у критичном тренутку битке попео на један ћувик, ставио „на прси“ црногорску капу, прекрстио се, погледао ка небу, призвао Бога па громогласно командовао јуриш. Као оркан се на челу своје војске сјурио у фронт турског распореда, што је ове потпуно помело и успаничило. Разбијени аскери су падали као трава под косом, а на раздвоју тог крвног кола, што на бојишту, што у бежанији ка Подгорици, изгину их око 5.000.
После ове велике победе слава и популарност Марка Миљанова достигла је неслућене размере. Спиридон Гопчевић тада записа: „У Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом“. Страни извештачи о њему пишу хвалоспеве, Франческо Киниго га назива новим Гарибалдијем, а путописац Шварц најчеличнијим Црногорцем. Јозеф Холечек пише: „Црна Гора има толико јунака колико и мужева, али само једног Марка Миљанова“.
Тиме је значајно био угрожен „престиж“ многих неспособних главара, чија би се представа о властитој величини нагло распршила у његовом присуству. Они су своје позиције углавном стицали ласкајући великој општепознатој сујети црногорског господара. И сам кнез Никола тешко је подносио толики Марков углед, тим више што му је овај поносни Куч често у брк знао рећи шта је неваљало у држави и чије је то масло. Кнез је увек могао рачунати на његову бритку сабљу у боју, али не и на улагивачку покорност. Образ је војводи био најскупље имање па је на увреде Николине узвраћао истом мером.
Тако се једном приликом „под брестом“ кнез поспрдно обратио главарима, рекавши да су сви лепо обучени, јер мора да су велики пљачкаши.
„Нисмо господару, но мали смо ми пљачкаши према теби“, врати му Марко „жао за срамоту“.
Никола није бирао начин да унизи и повреди војводу. Кад је Марко 1878. постављен за гувернера ослобођене Подгорице, двор му одреди мању плату него неким од његових чиновника. Кад питаше војводу за то, он каза: „Паметан је господар, зна он да ја кад ручам, мене мало качамака и млека – ето доста, а овим другима треба много јестива и приганја.“
По вољи господара
Двор ускоро поче умањивати и његове војничке заслуге, посебно оне у боју на Фундини, подупирући хвалисања недостојних кукавица, нажалост високо рангираних. Никола окрете против војводе неке слабе главаре, који су му се поваздан клањали до црне земље и љубили руку. Та је камарила увек равнала своје мишљење према вољи господара, докле год звецкају дукати у ћемеру и незаслужене медаље с рамена на раме.
То бјаше знак и разном несоју и људској погани, који би и оца убили преко качамака, а камоли да на правди вишњег Бога не шпијунирају и лажима опањкавају војводу, којег је кнез наложио на ватру. Бјаше и часних истакнутих јунака попут Пера Ивановића, Шкрња Кусовца, Миљана Вукова и других који говораху да је грехота и велика срамота каљати образ таквом „чојеку“.
Нетрпељивост је расла из дана у дан, све док не дође и до атентата у Даниловграду, кад Марка рани Илија Спахов. Двор је, без сумње, био умешан.
Врхунац војводиног сукоба са кнезом наступи око Херцеговачког устанка. Марко упозори на корупцију и крађу средстава за помоћ устанку и пребаци кнезу да је Цетиње соколило Херцеговце да се дижу на Турке, а сад их оставља на цедилу у атару Аустрији. Никола га дрско укори да се не меша у политику и оштро запрети, кад војвода затражи да поведе добровољце у помоћ Херцеговцима, којих би, рече, могао скупити 5.000, што би подигло на устанак и све Србе из Босне.
Укупно се љуто свађаше, падоше најтеже речи са обе стране, после чега Марко, згадђен и разочаран, врати чин војводе и даде оставку на место сенатора и гувернера Подгорице па оде на Медун.
Повукао се уздигнуте главе, као човек који препознаје бесмисленост даљих сукоба са Николом, јер би то штетило народу и држави. Кнез обзнани да му се не може више указивати никад и никаква почаст, укину му пензију, а запрећено је високом казном свако састајање с њим. Развојвода се нађе потпуно изопштен. Остаде сам као вук на мећави.
Упркос томе његови Кучи и многи часни људи су га посећивали, мада више у тајности, избегавајући невоље са двором. Некад приликом кнез рече Кучима да се оставе Марка, јер они имају и бољих јунака од њега, на шта му чувени Шуто Радованов, не марећи за гнев господара, одврати:
„Да је који од светаца са ичијом женом имао посла, ја бих мислио да је неки од њих отац војводин, а не Миљан Поповић.“
Зна се и да Кучи Петровићима никад нису опростили две крваве „Похаре Куча“ 1855. од црногорске војске коју је водио војвода Мирко, отац кнеза Николе, кад им Кучи довикиваше: „Не удри брата Србина, Црногорче, црн ти образ ка ти и јест, мимо браће.“
И као што се вели да у сваком злу има и нешто добро, неком божанском промишљу деси се оно што нико ни слутио није. Марко се посвети једном неочекиваном подухвату — са дубоком свешћу да ради корисно дело за свој народ, прионуо је да се описмени и пише. То овако објасни:
„…нагони ме то што видим да многи јунаци, не само да умреше телом, но и рад њихов умре, који не сме бити заборављен.“
Само човек велике воље и интелигенције са успехом је под старе дане могао сабљу заменити пером. Није то било ласно, но Марко беше упоран и посвећен као и у сваком послу па уз помоћ своје писмене супруге Стефаније – Стефе и пријатеља Тома Ораовца наскоро поче тврдом ратничком руком китити и своје прве речи и реченице, пише „Глас Српске„.
За неко време, не без доста труда и тешкоћа, из његовог пера настадоше три врло значајне књиге: „Примери чојства и јунаштва“, „Племе Кучи“ те „Живот и обичаји Арбанаса“, нажалост штампане су постхумно.
Понуда Беча
У међувремену огорчен гажењем српских права у Босни и Херцеговини, с гнушањем је одбио понуду Беча да буде кнез Арбанасима који су га силно поштовали. Он пише:
„Ја мислим да ми Срби вишег душмана од Аустрије немамо! Њихова политика спрам нама је — раздвој’, раздроби, завади и освоји’, гори су Црној Гори но Турци…“
Подбурђека је Беч на све стране те се нису саставиле у једно нераздвојиво тело Србија, Црна Гора и ’Ерцеговина“.
О бечком цару касније ће написати: „Ова његова за српство жеља отровна, на свако се место Србину једнако показала. Он мисли да нису зла аустријска записана у срце српско; да ништа није учинила до Босну и ’Ерцеговину што је узела, ко има срца свако јој је крвник. Они ће се ругати нашему сиромашноме пркосу, с тим што немамо силе да их сметемо, али ћемо се и ми њима ругати, зашто немају блага ни силе за које ће нас купити.“
Његово књижевно дело је кондензована народна мудрост у форми кратких прича, наслоњених на усмену епску традицију. И мастилом је, као пре крвљу, истицао своје високе патриотске идеале. Много је и похвално писано о његовом књижевном делу, истицани су његови животни ставови и погледи на свет те морални обрасци и поуке. Једни су га називали црногорским Кантом и новим Теодосијем, други доводили у везу са Сократом, Платоном и Аристотелом, трећи упоређивали са Сервантесом и Сенеком те етичким учењем Толстоја и Гандија и других великана људског духа. Јер за њега је било важније чувати поштење и врлину, него голи живот, а правда је највише добро, а не моћ. Он за доброчинство каже да је Божије благо и наш бесплатни учитељ. „То је поље чојства, части и савести“, јер „великодушност јунаштву приличи“, „јунаштво без чојства је дивљаштво“. „Треба чинити што користи народном напретку и Божијој правди“.
„Марко је прави и једини настављач дела Његоша.“ (Вељко Петровић)
„Он је једна од најсветлијих појава наше расе.“ (Јован Скерлић)
„Песма га граби, прича га тражи, а историја га чека.“ (Стојан Новаковић).
У неко време поче побољевати, а кад ствар поста озбиљна, у пратњи верне Стефе лечи се у Бечу, бањи Јунаковић и Дубровнику, одакле је пред саму смрт пренесен у Херцег Нови. Ту дозва два попа из Куча те га исповедише, а потом заувек склопи очи у 10 сати увече, на само Сретење 1901, у праскозорје двадесетог века. Погребна поворка се до Медуна кретала пуна три дана и свуда је од масе народа, свештенства, ђака и угледника била с пијететом дочекана и испраћена и читаво Цетиње му се поклони, осим кнеза Николе.
Сахрањен је у Медуну без војних почасти, али уз присуство велике масе народа. Дођоше и бројни Шиптари обе вере, а више њих је лелекало Марка Миљанова, како су га са великим поштовањем звали. Своје имање завештао је школи. Марко Миљанов је отишао право у легенду, горе на небу неумрли српски витезови направили су му место да седи уз колено Милошу и Лазару. Он је био најјача истакнута кула у црногорском бедему, са које се није бранила само та тврда српска груда, већ људско достојанство и витешка врлина. Тиме је свом имену купио право на бесмртност.
Две женидбе
Војвода Марко Миљанов женио се два пута. Први пут Милосавом, кћерком попа Риста Пилетића, са којом изроди три кћери: Анђу, Милицу и Јоку, које даде у школе на Цетиње. Кад је Милосава преминула, оженио се доста млађом Стефанијом – Стефом, кћерком Луке (Мујице) Даниловића, никшићког трговца родом из Херцеговине. Лепа стасита девојка је мимо обичаја и пре прошевине објавила да жели бити жена Марка Миљанова. Њихов брак је био овенчан великом љубављу и поштовањем. Била му је верна сапутница и сарадник у књижевном раду.
