Славни српски вајар и скулптор, један од најзначајнијих овдашњих уметника XX века, познат је по многим делима која се налазе у Београду, али и у Суботици, Требињу, на Брачу. Тома Росандић, родом из Сплита, школовао се и усавршавао у Европи, а највећи део живота провео је у Београду, у ком је досегао зенит каријере и оставио значајан траг као педагог.
Био је један од оснивача Академије ликовних уметности у Београду 1937. године. Изабран је за првог ректора ове високошколске институције. У свом атељеу у кући на Сењаку држао је часове многим уметницима који су се касније прославили, а забележено је да је вајар Хенри Мур посетио ову радионицу 1955. године, одавши посебно признање југословенском колеги.
Росандић се школовао на разним странама, али је највише учио од другог великог савременика – вајара Ивана Мештровића. Изградио је посебан стил и неговао јединствени сензибилитет. Историчари уметности наводе да је Росандић умногоме утицао на формирање међуратне генерације београдских вајара.
Тома Росандић је рођен у Сплиту 1878. године. Вајарство је почео да учи у радионици Билинића у Сплиту. Похађао је и школу цртања при сплитској реалци, а посебно га је занимала анатомија људског тела. Са 16 година важио је за изврсног цртача. Жеља за додатним усавршавањем одвела га је у Италију 1904. године, у Фиренцу, Венецију, а 1906. године први пут јавно је изложио своје дело – скулптуру „Женски акт“ коју је представио на изложби у Милану.
Након две године враћа се у Сплит и зближава се са Ивамом Мештровићем. На његов позив и иницијативу Росандић одлази у Беч и наставља да истражује свет вајарства – различите форме и облике, материјале, теме, стварајући у Мештровићевом атељеу. У фокусу интересовања било је и истраживање фигуре и простора, и рад на сложеним композицијама, али и рад на бистама и рељефима, орнаметици. Радио је и споменике – и профаног и религиозног карактера, и предмете примењене уметности. При томе је користио најразличитије материјале – камен, дрво, бакар, сребро, бронзу.
Године Првог светског рата провео је у емиграцији, а након окончања рата, настанио се у Београду и постао професор у Уметничкој школи. У периоду између два рата Росандић се профилише као један од најважнијих југословенских и београдских вајара и излаже у многим галеријама у Европи. Учествовао је на групним изложбама и приређивао самосталне изложбе, посебан успех имале су његове самосталне изложбе у Ротердаму 1931. године, и у Амстердаму и Бриселу 1933. године.
Тридесетих година настају нека од највеличанственијих Росандићевих дела. Када је песник Јован Дучић иницирао подизање споменика Његошу, 1934. године, а идеју и реализацију подржао краљ Александар, Росандић је израдио величанствени споменик, први који је икада подигнут у славу црногорског песника и државника. Споменик Његошу који је преко осам деценија симбол града Требиња недавно је рестауриран. Росандић је потом урадио скулптуру „Уморни борац“, која се налази у Калемегданском парку (мермерни оригинал се чува у Народном музеју у Београду). Споменик песнику Милану Ракићу настао је 1938. године. Бронзана биста на постаменту налази се на скверу испред данашње Библиотеке града Београда.
А један од препознатљивих симбола Београда, момументална скулптура „Играли се коњи врани“, Росандићу је наручена 1939. године. Две велике скулптуре које приказују игру човека и коња изливене су у бронзи и красе обе стране степеништа испред Народне скупштине Републике Србије. Одишу посебном енергијом и снажном симболиком.
У периоду након другог светског рата Росандић је такође потписао многа значајна дела, у духу новог доба и у складу са његовим захтевима. Међу њима се издвајају споменик Иви Лоли Рибару у Ђакову, као и споменик жртвама фашизма у Суботици.
Тома Росандић је био један од од оснивача Уметничке академије у Београду која је отворена 1937. године и био њен први ректор. Члан српске академије је постао 1946. године, а две године касније и редовни члан Одељења ликовних и музичких уметности.
Живео је у кући на Сењаку, елитном делу Београда, коју је саградио када је завршио свој велики рад у Супетру на Брачу. На Маузолеју Петриновић радио је од 1924. до 1927. године. Овај маузолеј од белог брачког камена у византијском стлу импресивно је архитектонско и вајарско дело. Декор и рељефи су у стилу сецесије, а над криптом се уздиже капелица у којој је главни олтар украшен кипом Христа.
Росандић је у једном интервјуу навео да је изградњом тог маузолеја обезбедио себи средства за изградњу удобног београдског дома и пространог атељеа, што му је омогућило да се посвети мирном и интензивном раду. Своју кућу у улици Љубе Јовановића Росандић је саградио према личној замисли, и према плану архитекте Ђуре Бајаловића, 1927. године. Централно место у њој заузимао је атеље, а вајарска радионица у којој је уметник стварао скоро три деценије била је место израде идејних скица за велике монументалне скулптуре, дела ситне пластике и намештаја у дуборезу.
Атеље је био и мајсторска радионица од 1949. до 1955. године, стециште младих талената и место на ком се Росандић, у улози професора, најбоље осећао. О атмосфери која је владала у радионици сведочила је у једном интервјуу велика српска вајарка Олга Јанчић: „У мајсторској радионици Томе Росандића је владала добра атмосфера коју је, наравно, он стварао. Имао је разумевања за сваког студента понаособ, за његов индивидуални приступ. Он је сматрао да је лични приступ одраз комплетне личности. А, да би се нашао сопствени израз требало је, по његовом савету ′гледати у себе′, читати поезију, слушати музику. Соц-реализам нас у радионици Томе Росандића није ни дотакао. Он нас је напросто одбранио од тога. Није било стега, могли смо се слободно развијати.”
Росандић је на Сењаку живео до средине педесетих година са супругом Маром Росандић. Пред крај живота вратио се у родни Сплит. Умро је 1958. године, а кућу у Београду поклонио је граду. Меморијални музеј Томе Росандића отворен је 1963. године. Поред куће са атељеом, Росандић је граду Београду поклонио велики број уметничких радова, као и предмете prominent уметности, лична документа, преписку и вајарски прибор. Средишни део сталне поставке Росандићевог музеја чине значајна дела: „Екце хомо“, „Младост“, „Аутопортрет“, „Борац на умору“, „Распеће“, „Ускрснуће“, „Арханђел Михаило“, као и предмети примењене уметности – путир, тамњаница, шкропионик који су израђени у оквиру припрема за рад на Маузолеју Петриновић на Брачу.
