Нови албум Милоша Симића Роузија зове се „Ко зна, зна“, прва песма је названа „Добар дан“, а последња „То сам ја“. По свему томе изгледа као да Роузи коначно жели да нам каже нешто о себи, да се на неки начин представи, можда нам и допусти да завиримо иза његове јавне маске, који има сваки извођач.
И, шта нам је рекао Роузи? Очекивано, како је суперуспешан, пун лове и женски, стално путује и купује и за неколико степени је изнад свих на реп сцени, а и иначе. Очекивано за ову врсту музике, неко би рекао и за ту генерацију, а ја сам старији па бих ипак желео нешто више, односно нешто више смисла и запитаности. Али ко мене пита, ја нисам публика за ову музику и она ће бити успешна или не без обзира шта ја мислио о њој. А овај албум ће, верујем, бити успешан – талентовано је урађен, смислено склопљен, сигурно и зрео изведен. Роузи потврђује слику о себи као о изузетно интелигентном, култивисаним, самоувереном и освештеном момку, који као да је рођен под срећном звездом и све му некако иде.
Али ипак, на средини албума се догађа нешто, чим се проговори о љубави. О томе како му она недостаје, како „ова четири зида мрзе кад је мук“ јер ње нема, не може да скрене мисли мислећи где је она и са ким, без ње „дише али није жив“. Без ње је су дани равни и хладни, он се осећа празно, практично је мртав без ње, без које не може да „почива у миру“.
Онда, у песми „Сузе и ја“, како се из наслова већ види – ту су чак и сузе. Он трага „за њом“ јер је „изгубио нас“. Град је велики, али он се осећа сам без ње, ништа му не вреди кад она није ту, а сам је крив јер јој је дао лажи уместо истине.
У последњој песми, поред истицања својих успеха и врлина, помиње се и однос према родитељима, то да је упркос успеху остао скроман, да га није појела слава, да је „упрљао руке“ али „сачувао образ“, типична једна улична етика части и усмерености ка микросоцијалном моралу групе, „екипе“, као потврдом своје етичности, наспрам етичких захтева на макросоцијалном плану. Мада Роузи то проширује, јер је добар и са „професорима Фона и са браћом са бетона“, што и одговара његовом пре „грађанском“ него „гето“ имиџу, без обзира на очито неопходне позе.
Слава има цену, каже Роузијев песнички глас, опрезан си да те неко не изда, не искористи те, опрезан си због тога да ли је нека девојка с тобом због тебе или због славе и новца. Овде се најзад, за музику ове врсте и ове генерације уводи и мотив очинстава, уз страх да му дете не роди нека „дроља“, али са нескривеном жељом да га једном има.
Дакле, да ли Роузи ипак каже на овом албуму нешто о себи и о свом виђењу света? Неспорно да. Предан је задатим вредностима, које се обично називају материјалним, не пориче их и не одриче их се. Али је свестан да без љубави оне нису ништа, да је без ње све равно, хладно и празно, да нас она оживљава и свему даје смисао. Да је љубав пре свега она са женом, која ће се једном потврдити очинством, али да је важна и љубав према пријатељима и родитељима, да је све то једно поље светлости и оно озрачење које смислом и лепотом испуњава све остало, које је без њега ипак ништа.
Ово је свакако корак даље у сазревању овог младог човека и музичара, где перцепција љубави и мушко-женских односа добија дубљу и озбиљнију димензију и усмерење, од оне из ранијих песама. Неке од њих, као до сада најбоља „Хеј ти“, изражавале су збуњеност пред природом љубави, односно пред границом између статуса најбољих пријатеља и љубавника, пред упуштањем у нешто више о необавезног и необавезујућег, а које и представља ступање у прави живот. У рвање са светом, собом и Богом, па докле стигнемо.
