Novi album Miloša Simića Rouzija zove se „Ko zna, zna“, prva pesma je nazvana „Dobar dan“, a poslednja „To sam ja“. Po svemu tome izgleda kao da Rouzi konačno želi da nam kaže nešto o sebi, da se na neki način predstavi, možda nam i dopusti da zavirimo iza njegove javne maske, koji ima svaki izvođač.
I, šta nam je rekao Rouzi? Očekivano, kako je superuspešan, pun love i ženski, stalno putuje i kupuje i za nekoliko stepeni je iznad svih na rep sceni, a i inače. Očekivano za ovu vrstu muzike, neko bi rekao i za tu generaciju, a ja sam stariji pa bih ipak želeo nešto više, odnosno nešto više smisla i zapitanosti. Ali ko mene pita, ja nisam publika za ovu muziku i ona će biti uspešna ili ne bez obzira šta ja mislio o njoj. A ovaj album će, verujem, biti uspešan – talentovano je urađen, smisleno sklopljen, sigurno i zreo izveden. Rouzi potvrđuje sliku o sebi kao o izuzetno inteligentnom, kultivisanim, samouverenom i osveštenom momku, koji kao da je rođen pod srećnom zvezdom i sve mu nekako ide.
Ali ipak, na sredini albuma se događa nešto, čim se progovori o ljubavi. O tome kako mu ona nedostaje, kako „ova četiri zida mrze kad je muk“ jer nje nema, ne može da skrene misli misleći gde je ona i sa kim, bez nje „diše ali nije živ“. Bez nje je su dani ravni i hladni, on se oseća prazno, praktično je mrtav bez nje, bez koje ne može da „počiva u miru“.
Onda, u pesmi „Suze i ja“, kako se iz naslova već vidi – tu su čak i suze. On traga „za njom“ jer je „izgubio nas“. Grad je veliki, ali on se oseća sam bez nje, ništa mu ne vredi kad ona nije tu, a sam je kriv jer joj je dao laži umesto istine.
U poslednjoj pesmi, pored isticanja svojih uspeha i vrlina, pominje se i odnos prema roditeljima, to da je uprkos uspehu ostao skroman, da ga nije pojela slava, da je „uprljao ruke“ ali „sačuvao obraz“, tipična jedna ulična etika časti i usmerenosti ka mikrosocijalnom moralu grupe, „ekipe“, kao potvrdom svoje etičnosti, naspram etičkih zahteva na makrosocijalnom planu. Mada Rouzi to proširuje, jer je dobar i sa „profesorima Fona i sa braćom sa betona“, što i odgovara njegovom pre „građanskom“ nego „geto“ imidžu, bez obzira na očito neophodne poze.
Slava ima cenu, kaže Rouzijev pesnički glas, oprezan si da te neko ne izda, ne iskoristi te, oprezan si zbog toga da li je neka devojka s tobom zbog tebe ili zbog slave i novca. Ovde se najzad, za muziku ove vrste i ove generacije uvodi i motiv očinstava, uz strah da mu dete ne rodi neka „drolja“, ali sa neskrivenom željom da ga jednom ima.
Dakle, da li Rouzi ipak kaže na ovom albumu nešto o sebi i o svom viđenju sveta? Nesporno da. Predan je zadatim vrednostima, koje se obično nazivaju materijalnim, ne poriče ih i ne odriče ih se. Ali je svestan da bez ljubavi one nisu ništa, da je bez nje sve ravno, hladno i prazno, da nas ona oživljava i svemu daje smisao. Da je ljubav pre svega ona sa ženom, koja će se jednom potvrditi očinstvom, ali da je važna i ljubav prema prijateljima i roditeljima, da je sve to jedno polje svetlosti i ono ozračenje koje smislom i lepotom ispunjava sve ostalo, koje je bez njega ipak ništa.
Ovo je svakako korak dalje u sazrevanju ovog mladog čoveka i muzičara, gde percepcija ljubavi i muško-ženskih odnosa dobija dublju i ozbiljniju dimenziju i usmerenje, od one iz ranijih pesama. Neke od njih, kao do sada najbolja „Hej ti“, izražavale su zbunjenost pred prirodom ljubavi, odnosno pred granicom između statusa najboljih prijatelja i ljubavnika, pred upuštanjem u nešto više o neobaveznog i neobavezujućeg, a koje i predstavlja stupanje u pravi život. U rvanje sa svetom, sobom i Bogom, pa dokle stignemo.
