Prave legende ne blede i ne posustaju uprkos značajnom protoku vremena, one, naprotiv, ponekad naglo dobiju na značaju. Takva je i ona o Marku Miljanovu u okolnostima kada je naše društvo već odavno položilo oružje u sudaru sa globalizacijom pa dezorijentisano moralno posrće u dehumanizovanom košmaru „nove normalnosti“.
Tradicionalne vrednosti su „nisko pale“, a kolektivna svest o istorijskoj istini, narodnim i državnim interesima je sve tanja, što urušava i sam nacionalni identitet. Zbog svega je više nego potrebno u ovo vreme vraćati se etičkom kodeksu koji je živeo i o kojem je pisao legendarni srpski vojvoda. On je nepogrešivo i precizno definisao šta je čojstvo, a šta junaštvo, poštenje i pravda, zadata reč, praštanje, dobročinstvo, gostoprimstvo i zaštita prognanih i sve druge vrline koje u osnovi čoveka čine čovekom. Na taj način je postavljao univerzalne moralne obrasce i za vekove vekova nam ostavio jasne putokaze.
Marko Miljanov Popović rođen je u mestu Medunu, nedaleko od Podgorice 25. aprila 1833. u plemenu Kuči, pre ravno 192 godina. Otac mu beše Miljan Popović, a majka Borika iz bratstva Milića. Kaže se da su njegovi saplemenici odmah „videli“ da će ovo dete biti jedan od najistaknutijih Kuča, „povrh čela“ imao je beli beleg iz kojeg uskoro izraste „vučji pramen“, za koji se smatralo da je predznak junaštva. Već kao momčić se krupnoćom, muškom snagom i lepotom vrlo brzo odvojio od svojih vršnjaka. Poširok iz ramena, podugačak iz kolena.
Nekom prilikom, kao čobančetu u stado mu upade vuk samotnjak i pograbi ovcu, on se baci na zver, izrani je nožem i zadavi golim rukama. U tom gušanju od oštrih čeljusti zadobi ozbiljne rane. Kad posle nekog vremena ponese vučju kožu na pazar u Podgoricu, srete ga neki Turčin i optuži da laže kako je on smaknuo vuka. To oprži mladog Kuča, pa trže malu pušku i Turčin glavom plati tu krupnu uvredu. Od tad prigrli bistru pušku i oštar handžar pa poče hajdukovati. Sa svojim Kučima krvi se s Turcima, sa kojima još od vakta vojvode Radonje glavama međniče granicu. I zorli i sojli, ustan i bastan, Marko zbog svoje snage i hrabrosti zarana izađe na lep glas pa ga knez Danilo sa 22 godine uze u svoje perjanike (gardu). Prirodno inteligentan, tu na dvoru brzo je izgrađivao svoju ličnost, susrećući važne domaće i strane ljude.
Besprimerno junaštvo i čestitost mu 1861. donese čin vojvode i brigadira, a 1874. zvanje senatora. Krasila ga je retka istinolюbivost, uz naglašeno odsustvo poltronstva, čega je i oko dvorova bilo od kad je sveta i veka. Svagda mu je među junacima visoko i široko mesto činjeno, čak i oni s kojima je imao spor priskakali su da mu konja pridrže.
Slika i prilika viteza
Kad god bi zulumćari krenuli da satiru, pale i robe sve što je „kaursko“, pred njih bi uvek nasred krvave pozornice pribrano i odlučno stao on, izazivajući kolebanje i strah kod Turaka. Kad mu Turci uceniše glavu na 1.000 dukata, usred Podgorice na megdan pozva zabita Jusa Mučina, no ovaj ne smede izaći, na sramotu varoških Turaka. No, on ne beše od onih junaka kome zakon u topuzu leži već u veri i pravdi Božijoj, u čojstvu. Bio je slika i prilika epskog srpskog viteza bez straha i mane, obdarenog iskonskom snagom za kojeg su potlačeni uvek verovali da će nadjačati tiranina. Neopterećen slavom, svojim časnim životom, iskren i nepotkupljiv, terao je i protivnike da ga poštuju. Nije bilo lako postati prvi junak u zemlji ratnika, jer kako reče Jaša Prodanović: „Na crnogorskim stenama je bog Mars svoj mač oštrio“.
Mnogi stranci su pokušavali da proniknu u tajnu, kakva je to magija i čudo da u ovoj divljoj zemlji, pored najprostijeg ognjišta, uz grumen posnog sira i zalogaj kačamaka (kad ga ima), stasavaju takve ljudske veličine, ratnici i državnici, mislioci i poete. Koliko je Marko bio poštovan govori i sledeća anegdota: kad je vojvoda dolazio u Lijevu Rijeku nekim poslom kod čuvenog junaka Miljana Vukova, ovaj naredi seoskom popu da zvone zvona u čast vojvode, što popu i ne bi po volji, jer se takva počast odaje samo vladici i patrijarhu.
Kruna njegovih vojnih uspeha svakako je boj sa Turcima na Fundini, avgusta 1876. Blistava pobeda koja je Crnoj Gori širom otvorila vrata za punu nezavisnost i međunarodno priznanje. Knez Nikola je komandu nad trupama poverio svom rođaku Božu Petroviću, koji brzo izgubi kontrolu nad situacijom pri nadiru brojno i oružano nadmoćnijih Turaka pod komandom Mahmud-paše. Uz pisku zurli i borija, Turci su silovito halakali, no to vojvodu nije uznemiravalo. Miran i hladan kao stena pribrano je procenjivao situaciju. Očevici kažu da se u kritičnom trenutku bitke popeo na jedan ćuvik, stavio „na prsi“ crnogorsku kapu, prekrstio se, pogledao ka nebu, prizvao Boga pa gromoglasno komandovao juriš. Kao orkan se na čelu svoje vojske sjurio u front turskog rasporeda, što je ove potpuno pomelo i uspaničilo. Razbijeni askeri su padali kao trava pod kosom, a na razdvoju tog krvnog kola, što na bojištu, što u bežaniji ka Podgorici, izginu ih oko 5.000.
Posle ove velike pobede slava i popularnost Marka Miljanova dostigla je neslućene razmere. Spiridon Gopčević tada zapisa: „U Crnoj Gori smatraju ga prvim junakom i najboljim vojskovođom“. Strani izveštači o njemu pišu hvalospeve, Frančesko Kinigo ga naziva novim Garibaldijem, a putopisac Švarc najčeličnijim Crnogorcem. Jozef Holeček piše: „Crna Gora ima toliko junaka koliko i muževa, ali samo jednog Marka Miljanova“.
Time je značajno bio ugrožen „prestiž“ mnogih nesposobnih glavara, čija bi se predstava o vlastitoj veličini naglo raspršila u njegovom prisustvu. Oni su svoje pozicije uglavnom sticali laskajući velikoj opštepoznatoj sujeti crnogorskog gospodara. I sam knez Nikola teško je podnosio toliki Markov ugled, tim više što mu je ovaj ponosni Kuč često u brk znao reći šta je nevaljalo u državi i čije je to maslo. Knez je uvek mogao računati na njegovu britku sablju u boju, ali ne i na ulagivačku pokornost. Obraz je vojvodi bio najskuplje imanje pa je na uvrede Nikoline uzvraćao istom merom.
Tako se jednom prilikom „pod brestom“ knez posprdno obratio glavarima, rekavši da su svi lepo obučeni, jer mora da su veliki pljačkaši.
„Nismo gospodaru, no mali smo mi pljačkaši prema tebi“, vrati mu Marko „žao za sramotu“.
Nikola nije birao način da unizi i povredi vojvodu. Kad je Marko 1878. postavljen za guvernera oslobođene Podgorice, dvor mu odredi manju platu nego nekim od njegovih činovnika. Kad pitaše vojvodu za to, on kaza: „Pametan je gospodar, zna on da ja kad ručam, mene malo kačamaka i mleka – eto dosta, a ovim drugima treba mnogo jestiva i priganja.“
Po volji gospodara
Dvor uskoro poče umanjivati i njegove vojničke zasluge, posebno one u boju na Fundini, podupirući hvalisanja nedostojnih kukavica, nažalost visoko rangiranih. Nikola okrete protiv vojvode neke slabe glavare, koji su mu se povazdan klanjali do crne zemlje i ljubili ruku. Ta je kamarila uvek ravnala svoje mišljenje prema volji gospodara, dokle god zveckaju dukati u ćemeru i nezaslužene medalje s ramena na rame.
To bjaše znak i raznom nesoju i ljudskoj pogani, koji bi i oca ubili preko kačamaka, a kamoli da na pravdi višnjeg Boga ne špijuniraju i lažima opanjkavaju vojvodu, kojeg je knez naložio na vatru. Bjaše i časnih istaknutih junaka poput Pera Ivanovića, Škrnja Kusovca, Miljana Vukova i drugih koji govorahu da je grehota i velika sramota kaljati obraz takvom „čojeku“.
Netrpeljivost je rasla iz dana u dan, sve dok ne dođe i do atentata u Danilovgradu, kad Marka rani Ilija Spahov. Dvor je, bez sumnje, bio umešan.
Vrhunac vojvodinog sukoba sa knezom nastupi oko Hercegovačkog ustanka. Marko upozori na korupciju i krađu sredstava za pomoć ustanku i prebaci knezu da je Cetinje sokolilo Hercegovce da se dižu na Turke, a sad ih ostavlja na cedilu u ataru Austriji. Nikola ga drsko ukori da se ne meša u politiku i oštro zapreti, kad vojvoda zatraži da povede dobrovoljce u pomoć Hercegovcima, kojih bi, reče, mogao skupiti 5.000, što bi podiglo na ustanak i sve Srbe iz Bosne.
Ukupno se ljuto svađaše, padoše najteže reči sa obe strane, posle čega Marko, zgadđen i razočaran, vrati čin vojvode i dade ostavku na mesto senatora i guvernera Podgorice pa ode na Medun.
Povukao se uzdignute glave, kao čovek koji prepoznaje besmislenost daljih sukoba sa Nikolom, jer bi to štetilo narodu i državi. Knez obznani da mu se ne može više ukazivati nikad i nikakva počast, ukinu mu penziju, a zaprećeno je visokom kaznom svako sastajanje s njim. Razvojvoda se nađe potpuno izopšten. Ostade sam kao vuk na mećavi.
Uprkos tome njegovi Kuči i mnogi časni ljudi su ga posećivali, mada više u tajnosti, izbegavajući nevolje sa dvorom. Nekad prilikom knez reče Kučima da se ostave Marka, jer oni imaju i boljih junaka od njega, na šta mu čuveni Šuto Radovanov, ne mareći za gnev gospodara, odvrati:
„Da je koji od svetaca sa ičijom ženom imao posla, ja bih mislio da je neki od njih otac vojvodin, a ne Miljan Popović.“
Zna se i da Kuči Petrovićima nikad nisu oprostili dve krvave „Pohare Kuča“ 1855. od crnogorske vojske koju je vodio vojvoda Mirko, otac kneza Nikole, kad im Kuči dovikivaše: „Ne udri brata Srbina, Crnogorče, crn ti obraz ka ti i jest, mimo braće.“
I kao što se veli da u svakom zlu ima i nešto dobro, nekom božanskom promišlju desi se ono što niko ni slutio nije. Marko se posveti jednom neočekivanom poduhvatu — sa dubokom svešću da radi korisno delo za svoj narod, prionuo je da se opismeni i piše. To ovako objasni:
„…nagoni me to što vidim da mnogi junaci, ne samo da umreše telom, no i rad njihov umre, koji ne sme biti zaboravljen.“
Samo čovek velike volje i inteligencije sa uspehom je pod stare dane mogao sablju zameniti perom. Nije to bilo lasno, no Marko beše uporan i posvećen kao i u svakom poslu pa uz pomoć svoje pismene supruge Stefanije – Stefe i prijatelja Toma Oraovca naskoro poče tvrdom ratničkom rukom kititi i svoje prve reči i rečenice, piše „Glas Srpske„.
Za neko vreme, ne bez dosta truda i teškoća, iz njegovog pera nastadoše tri vrlo značajne knjige: „Primeri čojstva i junaštva“, „Pleme Kuči“ te „Život i običaji Arbanasa“, nažalost štampane su posthumno.
Ponuda Beča
U međuvremenu ogorčen gaženjem srpskih prava u Bosni i Hercegovini, s gnušanjem je odbio ponudu Beča da bude knez Arbanasima koji su ga silno poštovali. On piše:
„Ja mislim da mi Srbi višeg dušmana od Austrije nemamo! Njihova politika spram nama je — razdvoj’, razdrobi, zavadi i osvoji’, gori su Crnoj Gori no Turci…“
Podburđeka je Beč na sve strane te se nisu sastavile u jedno nerazdvojivo telo Srbija, Crna Gora i ’Ercegovina“.
O bečkom caru kasnije će napisati: „Ova njegova za srpstvo želja otrovna, na svako se mesto Srbinu jednako pokazala. On misli da nisu zla austrijska zapisana u srce srpsko; da ništa nije učinila do Bosnu i ’Ercegovinu što je uzela, ko ima srca svako joj je krvnik. Oni će se rugati našemu siromašnome prkosu, s tim što nemamo sile da ih smetemo, ali ćemo se i mi njima rugati, zašto nemaju blaga ni sile za koje će nas kupiti.“
Njegovo književno delo je kondenzovana narodna mudrost u formi kratkih priča, naslonjenih na usmenu epsku tradiciju. I mastilom je, kao pre krvlju, isticao svoje visoke patriotske ideale. Mnogo je i pohvalno pisano o njegovom književnom delu, isticani su njegovi životni stavovi i pogledi na svet te moralni obrasci i pouke. Jedni su ga nazivali crnogorskim Kantom i novim Teodosijem, drugi dovodili u vezu sa Sokratom, Platonom i Aristotelom, treći upoređivali sa Servantesom i Senekom te etičkim učenjem Tolstoja i Gandija i drugih velikana ljudskog duha. Jer za njega je bilo važnije čuvati poštenje i vrlinu, nego goli život, a pravda je najviše dobro, a ne moć. On za dobročinstvo kaže da je Božije blago i naš besplatni učitelj. „To je polje čojstva, časti i savesti“, jer „velikodušnost junaštvu priliči“, „junaštvo bez čojstva je divljaštvo“. „Treba činiti što koristi narodnom napretku i Božijoj pravdi“.
„Marko je pravi i jedini nastavljač dela Njegoša.“ (Veljko Petrović)
„On je jedna od najsvetlijih pojava naše rase.“ (Jovan Skerlić)
„Pesma ga grabi, priča ga traži, a istorija ga čeka.“ (Stojan Novaković).
U neko vreme poče poboljevati, a kad stvar posta ozbiljna, u pratnji verne Stefe leči se u Beču, banji Junaković i Dubrovniku, odakle je pred samu smrt prenesen u Herceg Novi. Tu dozva dva popa iz Kuča te ga ispovediše, a potom zauvek sklopi oči u 10 sati uveče, na samo Sretenje 1901, u praskozorje dvadesetog veka. Pogrebna povorka se do Meduna kretala puna tri dana i svuda je od mase naroda, sveštenstva, đaka i uglednika bila s pijetetom dočekana i ispraćena i čitavo Cetinje mu se pokloni, osim kneza Nikole.
Sahranjen je u Medunu bez vojnih počasti, ali uz prisustvo velike mase naroda. Dođoše i brojni Šiptari obe vere, a više njih je lelekalo Marka Miljanova, kako su ga sa velikim poštovanjem zvali. Svoje imanje zaveštao je školi. Marko Miljanov je otišao pravo u legendu, gore na nebu neumrli srpski vitezovi napravili su mu mesto da sedi uz koleno Milošu i Lazaru. On je bio najjača istaknuta kula u crnogorskom bedemu, sa koje se nije branila samo ta tvrda srpska gruda, već ljudsko dostojanstvo i viteška vrlina. Time je svom imenu kupio pravo na besmrtnost.
Dve ženidbe
Vojvoda Marko Miljanov ženio se dva puta. Prvi put Milosavom, kćerkom popa Rista Piletića, sa kojom izrodi tri kćeri: Anđu, Milicu i Joku, koje dade u škole na Cetinje. Kad je Milosava preminula, oženio se dosta mlađom Stefanijom – Stefom, kćerkom Luke (Mujice) Danilovića, nikšićkog trgovca rodom iz Hercegovine. Lepa stasita devojka je mimo običaja i pre proševine objavila da želi biti žena Marka Miljanova. Njihov brak je bio ovenčan velikom ljubavlju i poštovanjem. Bila mu je verna saputnica i saradnik u književnom radu.
