Kod jednog francuskog prijatelja našao sam citat velikog reditelja Saše Gitrija, koji otprilike kaže kako ne treba biti među onima koji mrze, već da su oni koje mrze bolje društvo. To je plemenit stav usmeren protiv mržnje, kao najvećeg generatora nasilja i nepravde u svetu, ali i usmeren prema saosećanju, tačnije aktivnoj solidarnosti prema grupama i pojedincima koji su predmet mržnje.
S druge strane, kako je jedan komentator primetio, sve to lepo zvuči kao stav, pouka, princip, izrečen u jednom relativno bezbednom okruženju, sa kojim će se svaki čovek koji drži do svog ugleda u društvu smatrati saglasnim, ali druga stvar je biti suočen sa fizički opiljivom mržnjom „na terenu“, posebno kada ste njena meta.
Ali tako je sa svim poukama, izrekama, sa svim uopštevanjima i apstrakcijama, bez kojih ipak nema ni mišljenja ni govorenja. Život je tvrd, a reči su tu da ga malo ublažavaju, distanciraju nas od njegovog vrtloga, oštrica i smrada, i bez njih ne možemo. Nekad rečima možemo da sprečimo ili ublažimo nasilje kada se nađemo na licu mesta, ali najčešće ne. To su istinski trenuci nemoći. A tek kad nisi na licu mesta, nego pozive na smirivanje strasti, u prilog mira i protiv mržnje upućuješ posredno, preko medija, tekstova, knjiga, javnih predavanja, onda se osećaš potpuno beskorisno. Nemoć reči se često vidi kao naša generalna ljudska nemoć, jer koliko smo mi uopšte ljudi bez reči i bez misli, odnosno bez njihove sposobnosti da utiču na život i svet? Ne znam da li je to sasvim tako, ali ko god malo razmisli teško da će prihatiti da ljudski život može da bude sveden na ravan puke fizičke sile, tačnije impulsa, a da ostane ljudski. Ni mržnja uostalom nije samo stvar biologije i „fizike“, već je i te kako kulturološki, društveno, simbolički uslovljena.
Drugi komentator ovog Gitrijevog iskaza je rekao kako je ono za šta se on zalaže teško ostvarivo, jer se mržnja često krije, a naše izbore često diktira okruženje. I to je sasvim tačno, najčešće ne možemo da biramo u kojoj poziciji ćemo se naći u kom trenutku, a mržnja se često zaodeva u sentimentalne ili društveno prihvatljive oblande, ali i u konvencije i procedure, u ono što se podrazumeva i smatra prihvatljivim i uobičajenim. Ona je često u onoj vrsti stava koji po automatizmu neko zauzima prema drugome zato što misli da je bolji od njega, i uveren je da ima moralno pravo na to.
Mržnja se na taj način često prikriva društvenom stratifikacijom i identitetskim (samo)određenjima, a često je kako proizvod, tako i motivacioni faktor za delovanje u ostvarivanju nečije društvene pozicije. Ukratko, najčešće i najogorčenije ćemo mrzeti onoga za koga smatramo da ugrožava našu društvenu poziciju i identitet iz kog je crpimo i kojim je potvrđujemo, a da te mržnje često nećemo ni biti svesni. To je ona hladna i cinična mržnja, prikrivena ravnodušnošću, formalnošću pa čak i srdačnošću, a često dugoročno razornija od one eksplozivne, koja odmah prelazi na nasilje. Jedino što mislimo da na nju reči ipak više mogu da utiču nego na onu drugu, i da se sa njom nekako možemo izboriti.
Ni tu ne znam da li sam u pravu, ali to je u osnovi stav koji motiviše postojanje ljudske kulture uopšte, bar onako kako se kultura shvata u našem vremenu, uzimajući u obzir da njen i dalje u osnovi humanistički, čovekocentrični karakter nije jedini mogući, ni univerzalno primenljiv. Neka posthumanistička, nehumanistička ili antihumanistička kultura bi možda mogla da opravda ljudsko iskustvo koje ne bi bilo posredovano rečju i mišlju, ali mi to danas, uprkos svim nihilističkim tendencijama našeg vremena, i dalje teško možemo da zamislimo.
