Film Nuremberg deluje kao priča koja sve vreme stoji na pragu nečeg zaista velikog, ali nikada ne napravi taj poslednji, najrizičniji korak. To je ostvarenje Džejmsa Vanderbilta koje je moglo da postane mračna i uznemirujuća studija zla, moći i ljudskog ega, a završava kao korektan, tematski uredan i moralno bezbedan film.
Najjači deo je nesumnjivo početak
Na početku pratimo mladog američkog psihijatra Daglasa Kelija, čiji zadatak nije lečenje, već razumevanje – razumevanje uma čoveka koji je stajao u samom centru jednog od najvećih zločina u istoriji.
Njegovi razgovori sa Hermanom Geringom brzo prevazilaze okvire profesionalne distance. Ono što počinje kao klinički intervju, prerasta u opasnu igru pažnje, divljenja i suptilne dominacije.
Hermana Geringa glumi Rasel Krou
Gering, u izuzetno preciznoj interpretaciji Rasela Kroua, nije prikazan kao karikaturalni nacista niti kao fanatik zaslepljen ideologijom. Naprotiv – on je duhovit, bistar, samouveren i duboko svestan efekta koji ostavlja na druge.
Njegova moć ne proizilazi iz slepe vere u rasne teorije, već iz sposobnosti da sebe uvek postavi u centar svakog sistema. On ne služi ideji; ideja služi njemu.
Za razliku od onih koje je Hana Arent opisala kroz pojam „banalnosti zla“, Gering nije bezlični šraf u mašineriji. On je svestan akter, igrač koji uživa u poziciji moći. Njegovo zlo nije rezultat poslušnosti, već izbora. I upravo u tome leži njegova zastrašujuća dimenzija.
Film u tim trenucima naslućuje nešto mnogo dublje
Gering nije istorijski, već psihološki problem. On je primer narcisoidne strukture ličnosti koja u uslovima apsolutne vlasti gubi i poslednje tragove moralnih kočnica. Istorija za njega nije prostor odgovornosti, već pozornica na kojoj želi da ostane upamćen. Hitler mu nije bio smisao, već sredstvo.
Put do vrha, skraćenica koja mu je omogućila da sopstvenu ambiciju uzdigne na nivo državne sudbine.
Kada govori o logorima, masovnim ubistvima i uništenju Evrope, u njemu nema ni poricanja ni iskrenog opravdavanja. Postoji samo hladna relativizacija. Njegovo poređenje Holokausta sa Hirošimom nije pokušaj odbrane, već demonstracija logike u kojoj ljudski život ima vrednost isključivo kao broj. To nije zlo iz straha, već zlo iz ravnodušnosti.
U tim scenama, film stoji na ivici remek dela
U tim scenama Nuremberg stoji na ivici remek-dela – filma koji bi pokazao kako katastrofe civilizacijskih razmera ne moraju da pokreću monstrumi, već ljudi koji su šarmantni, racionalni i samouvereni. Ljudi koji umeju da izgledaju ubedljivo.
I upravo tu film odustaje. Umesto da se još dublje zagleda u odnos između psihijatra i zatvorenika, u međusobnu razmenu moći i uticaja, priča naglo skreće u poznate vode moralne osude. Psihološka napetost ustupa mesto konvencionalnoj antiratnoj poruci.
Kao da se autor uplašio sopstvene hrabrosti. Kao da je procenio da bi dalje istraživanje Geringove harizme moglo biti pogrešno shvaćeno, pa je umesto poverenja u publiku izabrao sigurnost.
Posledica je narativna dezorijentacija: psihijatar gubi kontrolu, krši etiku, emotivno se raspada pred arhivskim snimcima, a njegova uloga u priči postaje sve nejasnija. Suđenje se pretvara u formalnu proceduru, a ishod deluje više kao administrativna nužnost nego kao dramski vrhunac.
Film se završava, pravda je zadovoljena, ali praznina ostaje. Nema snažnog intelektualnog udara, nema uznemirujućeg pitanja koje bi nastavilo da živi nakon odjavne špice.
Nuremberg je imao priliku da nas ne samo podseti na zločine nacizma, već da nas suoči sa mehanizmom koji ih je omogućio – sa tipom ličnosti koja, kad dobije moć, ne poznaje granice. Umesto toga, izabrao je moralno ispravan, ali umetnički bezbedan put.
A upravo su filmovi koji ne igraju na sigurno oni koji najduže ostaju.
