Филм Nuremberg делује као прича која све време стоји на прагу нечег заиста великог, али никада не направи тај последњи, најризичнији корак. То је остварење Џејмса Вандербилта које је могло да постане мрачна и узнемирујућа студија зла, моћи и људског ега, а завршава као коректан, тематски уредан и морално безбедан филм.
Најјачи део је несумњиво почетак
На почетку пратимо младог америчког психијатра Дагласа Келија, чији задатак није лечење, већ разумевање – разумевање ума човека који је стајао у самом центру једног од највећих злочина у историји.
Његови разговори са Херманом Герингом брзо превазилазе оквире професионалне дистанце. Оно што почиње као клинички интервју, прераста у опасну игру пажње, дивљења и суптилне доминације.
Хермана Геринга глуми Расел Кроу
Геринг, у изузетно прецизној интерпретацији Расела Кроуа, није приказан као карикатурални нациста нити као фанатик заслепљен идеологијом. Напротив – он је духовит, бистар, самоуверен и дубоко свестан ефекта који оставља на друге.
Његова моћ не произилази из слепе вере у расне теорије, већ из способности да себе увек постави у центар сваког система. Он не служи идеји; идеја служи њему.
За разлику од оних које је Хана Арент описала кроз појам „баналности зла“, Геринг није безлични шраф у машинерији. Он је свестан актер, играч који ужива у позицији моћи. Његово зло није резултат послушности, већ избора. И управо у томе лежи његова застрашујућа димензија.
Филм у тим тренуцима наслућује нешто много дубље
Геринг није историјски, већ психолошки проблем. Он је пример нарцисоидне структуре личности која у условима апсолутне власти губи и последње трагове моралних кочница. Историја за њега није простор одговорности, већ позорница на којој жели да остане упамћен. Хитлер му није био смисао, већ средство.
Пут до врха, скраћеница која му је омогућила да сопствену амбицију уздигне на ниво државне судбине.
Када говори о логорима, масовним убиствима и уништењу Европе, у њему нема ни порицања ни искреног оправдавања. Постоји само хладна релативизација. Његово поређење Холокауста са Хирошимом није покушај одбране, већ демонстрација логике у којој људски живот има вредност искључиво као број. То није зло из страха, већ зло из равнодушности.
У тим сценама, филм стоји на ивици ремек дела
У тим сценама Nuremberg стоји на ивици ремек-дела – филма који би показао како катастрофе цивилизацијских размера не морају да покрећу монструми, већ људи који су шармантни, рационални и самоуверени. Људи који умеју да изгледају убедљиво.
И управо ту филм одустаје. Уместо да се још дубље загледа у однос између психијатра и затвореника, у међусобну размену моћи и утицаја, прича нагло скреће у познате воде моралне осуде. Психолошка напетост уступа место конвенционалној антиратној поруци.
Као да се аутор уплашио сопствене храбрости. Као да је проценио да би даље истраживање Герингове харизме могло бити погрешно схваћено, па је уместо поверења у публику изабрао сигурност.
Последица је наративна дезоријентација: психијатар губи контролу, крши етику, емотивно се распада пред архивским снимцима, а његова улога у причи постаје све нејаснија. Суђење се претвара у формалну процедуру, а исход делује више као административна нужност него као драмски врхунац.
Филм се завршава, правда је задовољена, али празнина остаје. Нема снажног интелектуалног удара, нема узнемирујућег питања које би наставило да живи након одјавне шпице.
Nuremberg је имао прилику да нас не само подсети на злочине нацизма, већ да нас суочи са механизмом који их је омогућио – са типом личности која, кад добије моћ, не познаје границе. Уместо тога, изабрао је морално исправан, али уметнички безбедан пут.
А управо су филмови који не играју на сигурно они који најдуже остају.
