Код многих људи који декларативно заступају идеје егалитарности, социјалне правде и себе сматрају заступницима сиромашних, у понашању ћете открити један прилично елитистички став према конкретним људима са којима долазе у додир. Ако својим понашањем, речником, ставом, уверењима или друштвеном позицијом не сигнализирате припадност њиховом кругу, тешко ћете бити прихваћени, па чак ни елементарно уважени. То важи и за многе људе који су силно заинтересовани за људска права или патриоте који силно воле свој народ, нарочито онај сиромашнији, али то ретко потврђују понашањем према његовим конкретним припадницима.
У основи, често постоји велика разика између декларативих уверења и практичног опхођења, која је најчеше неосвешћена и многи би се изненадили ако бисте им указали на њу. Такође, независно од идеолошких уверења, постоји људи који су при упознавању да другима наглашено подозриви и опрезни, као да увек полазе од претпоставке да је тај са којим ступају у контакт на неки начин проблематичан, недостојан, ограничен или шта год. Они, дакле, као да очекују да други тек мора да докаже да је достојан њихове пажње и поверења.
Многи људи се у комуникацији заправо руководе сопстеним осећањем друштвене припадности и одбраном своје друштвене позиције, односно жељом да неку друштвену позицију досегну. У томе као да се, често сасвим несвесно, плаше оних који би могли да их угрозе, било из готово магијског страха да би могли да на њих пренесу свој друштвени неуспех (да их њима „заразе“) или да им контакт са неким људима, макар и овлашан, преко „лајковања“ на друшвеним мрежема, од неког не буде замерен.
Наравно да је у друштвеним животу потребна социјална интелигенција и једна доза опреза шта се коме, кад и како говори, шта је за јавност а шта не, али претерана конвенционалност, као и претеран опрез или елитистичка дистанца, нису добра основа за квалитетан друштвени живот и добре међуљудске односе, као ни за лични развој.
Елитизам је често резултат самољубља и гордости, а нашој култури није прирођен и зато често делује пародично, без обзира да ли је заснован на богатству, пореклу или одређеној институционалној верифијакцији, односно стеченом друштвеном и институционално положају.
Просто је ружно гледати с висине на људе, а још ружније ако декларативно и чак агресивно засупамо идеје којима се у пракси, у контакту са конкретним људима, ни сами не руководимо. Став елитистичке дистанце је чак и естетски одбојан и оставља ружан траг и на иначе лепим људима. Једини елитистички став који може бити оправдан је онај са самосвешћу и самоиронијом, који је резултат самосвесне игре и перформативности, али и са њим терба бити опрезан, јер и он може бити маска за најбаналније самољубље.
Ни је који ово пишем се из тога, наравно, не изузимам. Ваљда зато ми је и драг онај Бодлеров стих: „лицемеру, ти, мој брате, налик на ме“.
