Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, „Северном Зејтинлику“ нашег страдања. То су Јиндриховице.
У малом месту Јиндриховице у Чешкој налази се српско војничко гробље, мало коме познато, скривено и запостављено стратиште које наша званична историја готово и не нотира.
Бохемија, сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње – Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само… Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.
Логор је био познат по томе што није било масовних убистава, али је масовног страдања било.
Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому и градили фабрику хемије у Соколову, идући пешке сваког дана 30 километара.
Бивало је дана када их је умирало и по четрдесеторо. Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним сандуцима. Тамо би их изручили у јаме, а ковчеге враћали у логор да у њих сместе новоумрле. Неки од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!
У јиндриховачкој шуми која је била у саставу логора данас се, од разгранатих крошњи борова и јела небо готово не види а камоли 1600 гробова српских војника чије кости леже у расутим и једва видљивим хумкама које су формирале фамилије страдалих након Великог рата, али их данас готово нико не посећује.
У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче шта представљају Јиндриховице.
Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. – умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917…
У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба
