Kod mnogih ljudi koji deklarativno zastupaju ideje egalitarnosti, socijalne pravde i sebe smatraju zastupnicima siromašnih, u ponašanju ćete otkriti jedan prilično elitistički stav prema konkretnim ljudima sa kojima dolaze u dodir. Ako svojim ponašanjem, rečnikom, stavom, uverenjima ili društvenom pozicijom ne signalizirate pripadnost njihovom krugu, teško ćete biti prihvaćeni, pa čak ni elementarno uvaženi. To važi i za mnoge ljude koji su silno zainteresovani za ljudska prava ili patriote koji silno vole svoj narod, naročito onaj siromašniji, ali to retko potvrđuju ponašanjem prema njegovim konkretnim pripadnicima.
U osnovi, često postoji velika razika između deklarativih uverenja i praktičnog ophođenja, koja je najčeše neosvešćena i mnogi bi se iznenadili ako biste im ukazali na nju. Takođe, nezavisno od ideoloških uverenja, postoji ljudi koji su pri upoznavanju da drugima naglašeno podozrivi i oprezni, kao da uvek polaze od pretpostavke da je taj sa kojim stupaju u kontakt na neki način problematičan, nedostojan, ograničen ili šta god. Oni, dakle, kao da očekuju da drugi tek mora da dokaže da je dostojan njihove pažnje i poverenja.
Mnogi ljudi se u komunikaciji zapravo rukovode sopstenim osećanjem društvene pripadnosti i odbranom svoje društvene pozicije, odnosno željom da neku društvenu poziciju dosegnu. U tome kao da se, često sasvim nesvesno, plaše onih koji bi mogli da ih ugroze, bilo iz gotovo magijskog straha da bi mogli da na njih prenesu svoj društveni neuspeh (da ih njima „zaraze“) ili da im kontakt sa nekim ljudima, makar i ovlašan, preko „lajkovanja“ na drušvenim mrežema, od nekog ne bude zameren.
Naravno da je u društvenim životu potrebna socijalna inteligencija i jedna doza opreza šta se kome, kad i kako govori, šta je za javnost a šta ne, ali preterana konvencionalnost, kao i preteran oprez ili elitistička distanca, nisu dobra osnova za kvalitetan društveni život i dobre međuljudske odnose, kao ni za lični razvoj.
Elitizam je često rezultat samoljublja i gordosti, a našoj kulturi nije prirođen i zato često deluje parodično, bez obzira da li je zasnovan na bogatstvu, poreklu ili određenoj institucionalnoj verifijakciji, odnosno stečenom društvenom i institucionalno položaju.
Prosto je ružno gledati s visine na ljude, a još ružnije ako deklarativno i čak agresivno zasupamo ideje kojima se u praksi, u kontaktu sa konkretnim ljudima, ni sami ne rukovodimo. Stav elitističke distance je čak i estetski odbojan i ostavlja ružan trag i na inače lepim ljudima. Jedini elitistički stav koji može biti opravdan je onaj sa samosvešću i samoironijom, koji je rezultat samosvesne igre i performativnosti, ali i sa njim terba biti oprezan, jer i on može biti maska za najbanalnije samoljublje.
Ni je koji ovo pišem se iz toga, naravno, ne izuzimam. Valjda zato mi je i drag onaj Bodlerov stih: „licemeru, ti, moj brate, nalik na me“.
