Један од књижевника са простора бивше Југославије, који се можда највише прославио пред саму смрт у сутон живота јесте Ђорђе Лебовић. Војвођански Јеврејин, Сомборац, али и Загрепчанин, селио се до краја живота, тако се и деведесетих услед грађанских ратова на овим просторима преселио у Израел, али се поново вратио 2000. године, где је до краја живота 2004. године, писао свој једини аутобиографски роман Semper idem, који није завршен услед смрти аутора, али се то готово и не осећа.
Роман који је обележио нови миленијум
Лебовић се са овим романом, по многима, најбољим српским романом у новом миленијуму, уписао у ред великих југословенских књижевника, попут Ива Андрића, Меше Селимовића, Мирослава Крлеже, Данила Киша, Филипа Давида, Борислава Пекића, Мирка Ковача.
Лебовић је један и од неколико великих српских књижевника јеврејског поријекла, а који су живјели до задњих неколико деценија и година двадесетог и почетка двадесет и првог вијека, заједно са Данилом Кишом, Давидом Албахаријем, Иваном Иванјијем, Филипом Давидом.
Сви они су дали изузетан допринос српској култури, и уопште култури балканских народа, без обзира што су неки од њих били веома критички настројени према одређеним појавама, које су се јављале у њима, нарочито национализму, паланачкој и малограђанској полусвијести.
Порекло наслова и бака Лаура
Semper idem, назив, који је Ђорђе Лебовић узео за своју књигу, био је натпис на улазу у Евангелистичку цркву у Сомбору, а у коју га је бака Лаура водила у дјетињству. Бака Лаура није била његова права бака, била је маћеха његовој мајци, Њемица по националности, а његов дјед се оженио за њу у позним годинама живота.
Била је врло добра и побожна хришћанка, за разлику од дједе Адолфа, који се није држао много својих вјерских дужности једног Јеврејина, али у суштини је био добар човјек.
Тачније, већи дио Лебовићеве породице није био религиозан, осим неколико изузетака. Па ни сам Ђорђе, али ипак књига има снажан религиозни карактер јеврејског мистицизма, слично као и неке књиге Филипа Давида.
Ликови вере и духовни односи
Осим јеврејске религиозне традиције, аутор описује и религиозне људе и њихов карактер из других конфесија, а које су у Сомбору, па и у Војводини до данас присутне. Интересантно, да баш ови људи су најпозитивнији у роману, поготово је лијепо осликао портрет свога професора српскога језика, православног свештеника проте Константина Костића.
И сам аутор говори да је увијек имао добар однос са свим вјерским службеницима, свих вјерских деноминација са којима се сусретао, па и са религиозним људима из истих. Можда најлошији је имао са својим учитељем јеврејског вјеронаука, а који је игром случаја постао професор, замијенивши много образованијег услед његове смрти. Али и у њему временом открива да те мане нијесу страшне, чак су и симпатичне.
Детињство у сенци смрти
Роман описује дјетињство и рану младост Лебовића, а које ће се завршити у Аушвицу, Матхаузену и другим нацистичким логорима. Дјетињство му прати читав низ смрти изазваних и прије ратних догађаја, годинама.
На самом почетку прије њих, јавља му се прекогниција или предвиђање будућих догађаја. Дјечак има живу визију Каменоресца, и тај тзв. човјек представља саму Смрт. Приликом обраде споменика Каменорезац уписује на њима разна имена и слика на њима фотографије. А међу њима је и велики број дјеце.
Међу дјецом је и његова школска другарица српске националности Бранкица. Бранкичина бака, жена са црном марамом, какве носе обично Српкиње, предвиђа на основу ранијег свога искуства, да неће бити добро. Вријеме је било и раније тако, прије него што су дошле Морије.
И, заиста у Сомбору се појављује дифтерија од које мала Бранкица умире, а и Ђорђе се убрзо разбољева и једва преживљава.
Мистични преци и духовни водичи
Његове прекогнитивне способности биће у будуће ограничене на његове претке, дједу и прадједу као путоводитеље, које дјечак никад није упознао, али који су били изузетно побожни Јевреји, слични православним јуродивцима.
Нијесу били ортодоксни попут тече Беле, угледног трговца златом и дијамантима, који је изговарао велики број молитва у току дана, а са којим ће се Ђорђе на крају наћи заједно у Аушвицу.
На крају су готово већина ликова из романа мртви, као и највећи дио породице аутора. При изласку из логора откриће ту страшну истину, да му је четрдесетак чланова најближе породице и родбине страдало услед нацистичких погрома Јевреја.
Породичне драме и поделе
Поред овога, Лебовић је имао личну драму у дјетињству, родитељи су му се развели док је још био беба, услед заљубљености његовог оца у другу жену нејеврејског поријекла Мацу Ујкери, што је у то вријеме била права ријеткост, нарочито у јеврејским породицама. „То није достојно једног Јеврејина“, говорио би дједа Адолф за свога бившег зета, а Ђорђевог оца Павла.
Старији брат му је остао да живи са оцем и маћехом Мађарицом, због чега са њим није био никад прилично близак, иако су се сви ови људи, невјероватно, састајали за велике јеврејске и друге празнике.
Мали Ђорђе је имао лош однос са својом маћехом, за разлику од осталих чланова њене породице. Стално су били у некој врсти рата, због циничних испада дјечака, једино су проналазили заједнички језик, кад су оговарали баку Марију, очеву мајку, која је потицала из чувене и богате јеврејске породице Херцог.
Херцоговке и породични карактери
Бака Марија је имала још четири сестре, све су биле врло повезане, осим пете, Матилде, која се због удаје за по њима погрешног човјека удаљила готово сасвим од њих. Ове жене су биле врло богате, снобовски и критички настројене, склоне оговарању и презривости, такође, морало је да се све одвија по њиховим правилима.
Заузимају посебно и помало комично мјесто у роману, гдје аутор исмијава наведене људске особине присутне код њих, називајући их Херцоговке. Презиме у роману је посебно акцентовано на њих четири.
Очинска фигура и очух Андрија
Иако са оцем није био у добрим односима, али је ћутао, Ђорђе се није ни свађао, био је то упркос свему врло миран човјек, као и његов очух Андрија Бухвард, а кога је називао Књигашума, јер његово презиме са њемачког превода управо то и значи, али за разлику од оца, са очухом је имао одличан однос.
Често је за разноразне проблеме одговорност пребацивао на свог биолошког оца. Једном је у школи дошао у конфликт са професорицом француског, а са којом је до тада био коректан, због изјаве да има „два оца и једну мајку, и двије бабе и једног дједу“. То је за жену било неприхватљиво, намећући малом Ђорђу да нико не може имати два оца, већ постоје отац и очух. Али дјечак је био непопустљив. Од тада се њихов однос драстично погоршао.
Теча Стеван и моћ хумора
Неизоставан лик у роману припада течи Стевану или Иштвану Лукачу, како је било његово право име. Једини је од свих преживио ратне страхоте, и то захваљујући својој шаљивџијској природи, али не без скупо плаћене цијене за то.
Годинама је био један од главних извора разних животних мудрости које је Ђорђе од раног дјетињства записивао у неким својим полудневницима, а који су се звали Сваштара, Плава свеска прва и друга.
Због вицева на рачун Хортија, мађарског фашистичког вође, бива осуђен и проводи године у затвору, гдје временом због своје духовитости добија повлашћен положај.
Рационализам и мистика
Мали Ђорђе током дјетињства и тешких година адолесценције лелуја између рационализма свога дједе Адолфа и мистичне традиције својих предака.
Тако је и у самом роману дједа Адолф као представник рационализма и „здраве памети“ представљен свијетло, позитивно и хедонистички, а дједа Јосеф и прадједа Елијах као позитивни, али који предочавају горку и мрачну истину кроз визије.
Подмукла природа зла
Интересантна је у роману та подмукла природа Зла, која се годинама полако провлачи, али зна и да нападне изненада. Становници Загреба и Сомбора јеврејског поријекла слушају вијести о нацистичким „наводним“ непочинствима, али их сматрају често неозбиљним, неприхватљивим.
Једини дједа Адолф схвата да Хитлер није безопасан.
Опомена света
Овај роман настао у позној старости Ђорђа Лебовића, човјека интелигентног и „проклето“ радозналог, представља својеврсну опомену на свијет и његове понуде. Да су оне често горке, па биле у рату или ван њега, јер нијесу ни сви проблеми везани за трагедију рата — сваки човјек има и своју личну, персоналну врсту страдања од које се не може побјећи.
Можда због година старости писца, његовог квалитета, невјероватног броја народних, књишких и личних умотворина, роман заиста представља нешто више од обичног књижевног дјела, представља и психолошко, парапсихолошко, религиозно дјело, историјско свједочанство, роман дјетињства и одрастања и много друго још, па је и због тога од критичара тако високо цијењен.
Аутор: Милош Лалатовић
