У основи љубавни и развојни (билдунгс) роман „На крилима феникса“ Амре Халиловић (Укронија, 2024) представља данас редак пример писања које не раздваја приповедно и поетско, дакле уметичко, од философког и религијског, подсећајући да је сваки наш чин усмерен ка оном основном, темељном и суштинском и нашем животу и у животу света. И у крајњој линији ка смислу, не само живота појединца, него и заједнице, потенцијално и свих људи, које повезује иста људска природа и порекло, а можда и нешто невидљиво и духовно, изван свих наших спољашњих одлика и одредница, које нам дају култура, друштво и историја, не негирајући те одлике и одреднице, али оно најважније у нама не сводећи само на њих.
Прича о животу најпре девојке а потом жене Далал, танане и рафиниране, али и енергичне и самосвесне, остале прерано без родитеља, увек је праћена у њеном односу са другим људима, поврђујући да су наше најдубље везе заправо духовне, да у самом односу са другима постоји духовни елемент који нас најдубље обликује. Зато је љубав, од родитељске, преко пријатељске до брачне најдрагоценија у нашем овоземаљском животу, јер нас она подстиче и храни, и онолико смо племенитији и бољи што смо у односу са племенитијим и бољим људима. Али да бисмо могли да примимо од других оно што можемо, морамо бити у стању да обуздамо и прочистимо себе, због чега је сваки наш однос заправо аскеза, која се тиче уједно односа према другоме, као и односа према самом себи, али и – Богу.
Свака овоземљска љубав је стога одраз небеске љубави, и права је и истинска у мери у којој нас одваја и еманципује од животињских и материјалних наслага у нама. У том смислу, прича о љубавима главне јунакиње према родитељима, пријатељима, супругу и деци је заправо прича о духовном путу и трагању, које је неодвојиво од нашег овоземаљског живота, али чији је циљ у основи изван његових граница. Вечно и духовно ипак имају одраз у овом свету, а наш духовни пут ће бити успешан онолико колико то успемо да спознамо и доживимо – односно да иза видљивог наслутимо невидљиво, иза тварног нетварно, иза створеног нестворено, и да то делатно утиче на наше животе.
Поређење главне јунакиње Далал са птицом феникс није повезано само са њеном способношћу да превладава животне тешкоће и поново се „рађа из пепела“, него и са дубљом симболиком феникса или симорга, који је, како стоји у роману, „оличење повезаности јединства и мноштва, наше појединачне и колективне личности, која спаја душе, свјетове, идеје, визије и све нас на први поглед одваја једне ид других“, али који уједно „даје смисао постојања“ и у коме се „огледа смисао цјелокупног постојања“.
Слика човека у овом роману је стога усмерена према продуховљености оних који „у свему виде божанску љепоту и на чијим лицима блиста посебна свјетлост“, према онима који су „огрнути плаштом самоспознаје, који су копрену са очију већ помало склонили, не посматрају свијет као кроз кључаоницу“ и „више воле да отворе врата и виде вјечност“, који „умру прије смрти, оживе живот, дају ми смисао, вјеру у људе и људску доброту“. Дакле, није сиљ само одживети, како год преживети овај живот, некако истрајати и претрајати, него га истински оживети, прожети духом, учинити себе истински живим и тиме оживљавати све друге и цео свет.
Богоспознаја и сапоспознаја су стога неодвојиви, а истинско уметничко стварање је само један од чинилаца и модуса духовног пута, који један од јунака романа, духовни учитељ, суфија, у најкраћем описује овако: „прво спознаш себе, спознаш да си божија манифестација. На другој разини је богоспознаја, спознамо Бога који нас је створио. Трећи корак је спознаја свих створења које је Бог створио; то су три корака теоријског разума. Четврта разина није само спознаја него и дјеловање; значи да помажемо свим људима и освијестимо их да су и они божија створења и упутимо их на исто путовање“.
Смештен у данашње време и на наше просторе, роман „На крилима феникса“ у сталном је дијалогу са великим наслеђем исламске поезије, неодвојиве од философског и религијског, а посебно са великим суфијским наслеђем, као спознајном ризницом и духовном праксом. Веома читљив и течно, чисто и мелодично писан, он је и својим изразом и спољашњим ликом, колико и духом и значењем, повезан са том традицијом и њена је веома продубљена, рефинирана и успела савремена пројава.
Читање овог романа, поред естетског задовољства и вредности упознавања са културним и спознајним наслеђем које нам можда није довољно познато, има и неспорно духовну димензију, за сваког трагаоца за истином, а нарочито оног који њен извор види у једном, једином и свемоћном, али милостивом Богу.
