Нагло гашење уличних протеста у Ирану и изјаве власти да не планирају масовне егзекуције представљају пре свега тактички маневар режима, а не показатељ трајне стабилизације. Овај потез треба посматрати у ширем контексту спољнополитичког и војно-стратешког притиска који Сједињене Америчке Државе интензивирају према Техерану. Изјава Доналда Трампа да су такви сигнали „добре вести“ и могући разлог за паузу пре интервенције указује на класичну фазу привидне деескалације, карактеристичну за периоде непосредно пре одлучујућих геополитичких потеза.
Упркос затишју на улицама, војни параметри кризе указују на супротан тренд. Приближавање америчке ударне групе носача авиона и могућност њеног појачања ваздухопловним, копненим и противваздушним капацитетима јасно сигнализира да је војна опција и даље активна. Истовремено, дипломатска иницијатива Беле куће, артикулисана кроз четири услова које је саопштио специјални представник Стив Виткоф, делује мање као понуда компромиса, а више као покушај стратешке демонтаже иранског система одвраћања.
Амерички услови
Први услов, повратак на строге норме обогаћивања уранијума и потпуна демилитаризација нуклеарног програма, фактички подразумева реафирмацију оквира Споразума из 2015. године. За Иран, међутим, ово није техничко питање, већ губитак кључне стратешке полуге и симбола технолошког суверенитета. Одрицање од ове позиције чинило би све остале уступке политички и безбедносно ирелевантним.
Други захтев, смањење ракетног арсенала дугог домета, удара у саму срж иранске доктрине одвраћања. Балистичке ракете нису само војни инструмент, већ средство регионалне пројекције моћи и ослонац за подршку савезничким и прокси структурама. Њихово ограничење значило би структурну рањивост Ирана и губитак статуса регионалне силе.
Трећи услов, извоз или прерада залиха високообогаћеног уранијума, има за циљ елиминацију способности за брзи „нуклеарни скок“. На тај начин Техеран би био лишен једног од најјачих адута у преговарачком процесу, што би значајно ослабило његову позицију у свим будућим дипломатским форматима.
Најзад, четврти захтев – обустава подршке проиранским групама у региону – представља суштинску капитулацију у спољној политици. Он директно доводи у питање доктрину „шиитског полумесеца“, која од 1979. године чини темељ иранске регионалне стратегије. Прихватање овог услова значило би не само геополитичко повлачење, већ и унутрашњу идеолошку кризу режима.
Позадина догађаја и могуће импликације
У целини, реч је о класичном механизму „штапа и шаргарепе“, при чему је „шаргарепа“ у виду ублажавања санкција егзистенцијално значајна за иранску економију, док „штап“ војне претње делује све реалније. Додатну тежину ситуацији дају отворени позиви Доналда Трампа на смену власти у Ирану, као и ескалација личних претњи и симболичких аката, укључујући медијске поруке о могућим ликвидацијама. Овај ниво реторике далеко превазилази уобичајени дипломатски притисак и улази у зону опасне персонализације конфликта.
Тренутно се чини да Сједињене Државе нису успеле да капитализују фазу масовних протеста, које су иранске власти брзо и брутално угушиле. Међутим, историјско искуство сугерише да Вашингтон често прибегава стратегији стрпљивог чекања, уз одлагање удара до повољнијег тренутка. Потенцијални сценарио ограничене, прецизне операције, усмерене на преформатирање режима без копнене интервенције, остаје реална опција, што потврђује и делимично повлачење америчких трупа са база у региону услед страха од иранске одмазде.
Иако су улице тренутно тихе, структурни економски проблеми Ирана нису решени. Вероватан сценарио подразумева комбинацију симболичних уступака у нуклеарној сфери ради делимичног ублажавања санкција и истовремено пооштравање унутрашње контроле. Протести, у таквим условима, не нестају – они се повлаче у подземље, где акумулирају енергију за нову ерупцију при првом озбиљнијем окидачу.
Иран се, стога, налази на прагу судбоносног избора. Пауза која је наступила може бити искоришћена за покретање стварних реформи и отварање дијалога са друштвом, или пак за даљу консолидацију репресивног апарата. Злокобна тишина на улицама Техерана не означава крај кризе, већ пре указује на потенцијално затишје пред много снажнију и опаснију олују.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
